djordje vujanic

ПРВА НАГРАДА ЗА ПЈЕСМУ „ЗАВИЧАЈ“

Признање за младог пјесника Ђорђа Вујанића

Ђорђе Вујанић, дванаестогодишњи основац из Срезојеваца подно Сувобора у Србији, добитник је првенаграде на конкурсу Књижевног друштва ‘Запис’ са пјесмом ‘Завичај’.

На овом анонимном конкурсу су учествовали ђаци свих основних школа са територије општине Горњи Милановац.

Жири је био једногласан, а присутни пјесници на  проглашењу најбољих прокоментарисали су да је овом пјесмом Ђорђе  увелико надишао много старије генерације и одскочио у свет  великих пјесничких талената.

Академски сликар  Илија Драшкић Луњевацје,под утиском ове пјесме обећаоЂорђу Вујанићу, у знак признања за оригиналне стихове „ове велике пјесме“,насликати дио сувоборског завичаја.

Ђорђе Вујанић се, након што су му ИК „Дабар“ и ССД „Соко“ почетком 2017. године издали прву збирку пјесама „На раменима предака“, за кратко вријеме код читалачке публике, колега пјесника, али и књижевне критике, афирмисао као оригинални пјесник који својим римама (али и цртежима-илустрацијама) описује бивши и садашњи завичај, традицију, људе и  њихове обичаје.

Ова награда за пјесму „Завичај“ додатна је потврда високог квалитета његових стихова.

Славко Хелета

Завичај

 

Иза потамнелих црепова

Сунце помаља своје зраке,

И плете златне ограде.

Окрутни  jутарњи ветар

Расипа полен са цвећа,

док се птице песмом сладе.

 

Пробудила се природа

И завичај је протрљао

као очи Чемерницу и Дичину.

Цветови се поново рађају,

А сунце је одавно показало своју висину.

 

Високе јеле парају небо,

Из којег се излива стопљено сунце

И пролива на Вис, где расте бор.

Сутон пискавим гласом ступа на небо

Као разливено мастило из пера.

Позива месец и звезде на збор.

 

Галич и Царевићи шапућу тајне

Док Ширковци ћуте ко заливени,

А Васкова Главица дубоко хрче.

Сан се свакоме увлачи у ноздрве,

Тако да последње  заспе

Високе гранате смрче.

 

У јутро Коштуниће умива Чемерница,

Док их Брезна по страни гледа,

А  Крст се издиго високо горе.

Сува пећина је зинула

И на Сувобору посматра

Расутих  села    море.

 

Мој  завичај је место лепоте.

У њему су дивне вечери,

А још дивнија и краснија зора.

У срцу је све најлепше,

А мој завичај је

срце Сувобора.

 

(Ђорђе Вујанић)