Интервју Сокола-Владан Милојевић тренер ФК Црвена Звезда Београд
„УСПЕХ УЗ ПРЕДАН РАД И ВЕРУ У СЕБЕ“
Захваљујући одличним резултатима са препорођеном Црвеном звездом Владан Милојевић се сврстао међу одличне фудбалске тренере који по знању и квалитету далеко надмашује тренерски просјек у Србији и шире у региону. Љубазно се одазвао Редакцији Сокола за овај интервју кога смо обавили 15. септембра 2018. године, уочи Звездиног старта у Лиги шампиона Европе, а објавили у Соколовом двоброју 31-32, с краја децембра 2018. године.
Соко: Гдје сте провели своје дјетињство и дали је било уско везано за спорти фудбал?
ВМ: Потичем из једне спортске породице, у којој је поред мене фудбал играо и мој старији брат Горан. Ја сам рођени Аранђеловчанин, моји први дани, од како знам за себе, поред оног пикања испред зграде и играња у ФК „Шумадија“,су први фудбалски кораци до неких 16 година.Дакле,фудбал сам почео да тренирам врло рано. И после преласка у Београд следила је професионална фудбалска каријера.
Соко:Прве фудбалске кораке начинили сте у „Црвеној звезди“. Како је дошло до сусрета са Звездином школом фудбала?
ВМ: Преко мог брата, Горана Милојевића, који је са 16 година прешао из „Шумадије“ у „Црвену звезду“,играјући у генерацији са Пиксијем Стојковићем, Мркелом, Диком Стојановићем, Маровићем. Било је то 1981. године, тако да су ме касније запамтили као његовог шест година млађег брата, јер сам и ја прве кораке са 16 годинана правио у кадетском погону Звезде.
Соко: Као фудбалер прошли сте многе клубове широм Србије и Грчке. Каква је разлика између српског и грчког фудбала?
ВМ: Па нема велике разлике. Ја сам у Грчку отишао почетком 1993. године, то је почетак тешког периода за Србију као земљу, да се не враћамо на то. Имао сам прилику да одем у грчки фудбал и на моју срећу остао сам доле и развио се као фудбалер. Ја сам отишао са 23 године и завршио сам каријеру са 34 године. Значи то је било проведених 11 година у Грчкој.
„Панатинаикос“ за незаборав
Соко: Гдје сте оставили највећи траг као играч и која вам је утакмица остала у посебном сјећању?
ВМ:Ја сам играо у доста клубова у Грчкој, од „Јањине“, „Каламате“, атинског „Аполона“. Сигурно највећи печат у мојој каријери су три године проведене у „Панатинаикосу“, у периоду од 1997. до 2000. године. Могу да кажем да је то био мој зенит, јер сам имао 27 година. Оно што је било посебно је играње Лиге шампиона са „Панатинаикосом“ и пуни стадиони. То је велики клуб, историјски огроман, као што је и „Црвена звезда“. Поред дербија са „Олимпијакосом“, са друге стране у групној фазиЛиге шампиона, „Лансом“ француским, „Динамом“ из Кијева и лондонским „Арсеналом“. То ми је био први пут да сам се сусрео са господином Арсеном Венгером као тренером. Ја сам тада био играч, а прошле године имао сам прилику да будем са њим на двије различите клупе и то ми је највећи утисак моје каријере.
Соко: Како су изгледали ваши тренерски почеци?
ВМ: Имао сам грчко држављанство, тако да сам се определио да тренерску школу ту и завршавам,а потом и профи-лиценцу, при Грчкој фудбалској федерацији. Али ја сам прве тренерске кораке начинио у Србији, где сам се 2006. године вратио за стално да живим у Београду и моји први кораци су били у ФК „Чукарички“. Ту сам радио са млађим категоријама. Послије тога сам дошао у омладински погон „Црвене звезде“, где сам провео три лепе године од млађих кадета, кадета и омладинаца. После тога сам се определио за сениорску конкуренцију, која ме вукла од ивањичког „Јавора“, „Чукаричког“ где сам провео три и по године са малим изласком у иностранство, затим у Кипар и Грчку и ево повратак поново у „Црвену звезду“.
Соко: Највећии нтернационални успјех тада постижете у грчком „Панионису“?
ВМ:Морам да признам да смо те године направили јако добар посао. Не само ја, него и стручни штаб Влада Јанковић и Дарко Тешовић. Направили смо један добар резултат из разлога јер смо увели „Панионис“ у квалификације Лиге Европе што је велики успех, јер тамо једноставно имате четири неприкосновена клуба и тражи се тај пети клуб. Оно што је импозантно, било је да смо буквално водили клуб са минималним буџетом и једно 50 одсто утакмица првенства смо се налазили на деоби другог места, што значи да је јако тешко да будете један клуб који ће уопште да уђе међу великане као што су „ПАОК“, „Олимпијакос“, „АЕК“, „Панатинаикос“.Али ми смо успели да их раздвојимо. Имали смо фантастичну сезону, обарали смо рекорде по броју освојених бодова, победама на страни и примљеним и датим головима и уписали смо се у златне странице историје „Паниониса“ који је најстарији грчки клуб из Смирна, локал патриотски клуб, са великом традицијом и историјом.Драго нам је што смо то успели да направимо.
Драго ми је да је народ срећан са Звездом
Соко: Од 5. јуна 2017. године преузимате „Црвену звезду“ и ове године након 26 година уводите је у групну фазу Лиге шампиона. Како је било радити у клубу у који многи долазе и одлазе и како сте успели да све то уклопите и синхронизујете?
ВМ: Не може се са ове тачке гледишта рећи како смо ми то успели. Уложили смо доста енергије, воље, рада, жеље и ја и мој стручни штаб који је био уз мене. Ми смо, да кажем, можда преамбициозни у неким стварима, али једино што можемо да радимо је да дамо све од себе и сви смо предани свом послу и радимо на најбољи могући начин, оно што можемо да радимо. У сваком случају и уз Божију вољу, ја сам човјек који мисли да можете да постигнете све у животу, једино ако верујете у то што радите и дајете све од себе.На крају крајева ако се ништа не деси немате за чим да жалите, једноставно то тако треба да прихватите. Мислим да су се добре ствари десиле и посебно ми је драго због навијача и народа, не само у Србији, него и на Космету, региону, у Босни, Хрватској, целој дијаспори и мислим да је Звезда један велики клуб, једна велика ствар за српски народ. Драго ми је да видим када је народ срећан са нама.
Супруга је стуб моје породице
Соко: Како успјевате ускладити живот у оквиру породице и уз велике спортске обавезе.
ВМ: Моја супруга је стуб породице и онаје стварно води. Дуго година смо заједно, ја сам је упознао када сам имао 19, она 17 година и буквално је прошла целу моју каријеру и свесна је свега тога. Ми и неразмишљамо на такав начин, посао из искује велике обавезе, али сигурно са друге стране супруга је та која је стуб породице, тако да ја имам фокус на то што радим. Немамо пуно приватног живота за породицу, али шта да радите, такав нам је живот, таква нам је професија, за то смо се определили, тако да ми то гледамо на мало другачији начин. Као што монаси гледају на сасвим другачији начин живот, тако и ми гледамо као и сви остали људи који раде са тим послом, тако да је то нама нешто уобичајено.
Соко:Колике су могућности „Црвене звезде“ у групној фази Лиге шампиона?
ВМ:Ако сам претходно рекао да смо амбициозни, тако ћу вам и рећи да увек разлике постоје и могућности су велике. Увек су код човека могућности велике, сада је само питање колико ћете ви то да остварите. Ми верујемо у ово што радимо, тако да ћемо дати све од себе, као што и можемо да дамо, а ово остало шта год да буде, нека буде, ја кажем увек и уз Божију вољу и помоћи прихвати ћемо такво како јест. На нама је да будемо вредни, да радимо и да се боримо и да верујемо, а ово остало оставићемо да видимо како буде, тако ћемо и прихватити.
Соко:Како доживљавате вјеру у Бога и колико вам она помаже у животу?
ВМ:Да будем искрен много ми је помогла и помаже. Први сусрет са тим је, Богу хвала, одлазак у Грчку и упознавање православне вере на неки другачији начин. Јако сам срећан због тога и много ми помаже. Прво мене као особу чини бољом и моју породицу, и ја то покушавам да пребацим на моје сараднике и играче.Ја ко ми је драго због тога.
Соко: Ваш син Немања је кренуо вашим стопама.
ВМ:Немања је ове године прешао у „Војводину“, одрастао је у „Чукаричком“, тренирао и сада је отишао у „Војводину“. Па добро, оно што је битно воли фудбал и што је најбитније,добро је дете. То је нека професија коју је он одабрао, јесте тешка, али много је воли и уз предан рад жели да оствари своје снове. Сигурноје то јако тежак посао као што су и сви послови тешки. Тражи много одрицања, поготову пошто је млад, то што многих ствари у његовим годинама мора да се одриче, али то је цена неког послакогјеонодабрао, такодасенебојимзаНемању и мислимдаћеиматијакодобрукаријеру.
У фудбалу треба уживати
Соко: Српско соколско друштво „Соко“ има велики број секција, а међу њима је најбројнија секција дјечије школе фудбала „Бамби Соко“. Шта им поручујете као бивши фудбалер и сада врстан тренер?
ВМ: Оно што могу да им поручим је да превасходно воле то што раде, ако су се определили, треба да уживају у фудбалу у сваком свом тренутку.Фудбал је једноставно једна играи нетреба је гледати са аспеката других ствари, као што се нажалост гледа. Треба да се друже, фудбал је колективни спорт, да упознају своје другаре, имају разумевања, поштовања, а превасходно да имају поштовања према тренерима и људима који воде бригу о њима и са друге стране да верују у себе и да буду вредни. Најбитније је да буду добри људи, а да би били добри људи морају да имају образовање, а да би имали образовање треба да буду добри ђаци. Оно што ја увек кажем – фудбал је, колико год напредује, игра за интелигентне, запаметне. Фудбалере бије глас да су онакви или овакви, али они морају да улажу у своје образовање, у сваком случају да им буде фудбал ствар забаве, да га воле и да га тако прихватају, а не да размишљају на неки другачији начин који фудбал доноси, да су здрави, превасходно да уживају.Желимим све најбоље.
Соко: Каква јемогућност за гостовање једног комбинованог тима „Црвене звезде“ у Вишеграду, гдје имате велики број навијача?
ВМ:Због нашег згуснутог распореда, ако нам се буде указала прилика,врло радо ћемо доћи.
Соко: И на крају кратка порука читаоцима часописа „Соко“, међу којима су најбројнији млади људи?
ВМ:Ја увек кажем што би поручиои себи и свим људима добре воље. Превасходно је здравље најбитније, да уживају у животу, да верују у своје снове, да никад не одустају. У животу, ја бих рекао,једноставно и мате фазу када вам не иду ствари онако како треба и то тако треба прихватити. Никад не треба одустајати и само треба слушати и одабрати пут.Велики мудраци су рекли да треба да одабереш најбоље и сваки човек има свој избор, треба одабрати и слушати срце и ићи тим путем.
Славко ХЕЛЕТА
