Првонаграђена кратка прича на конкурсу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград, на тему „Косово и Метохија су наше духовне колијевке“
Прича је пристигла под шифром „83“.
Л У Ч А
Што се пут више кратио и ближио Серу, коњи су све спорије ишли као да су осећали неспокој и забринутост јахача, као и да су сами одлагали тренутак у коме ће ући у турску коњушницу. Иако су јахале напоредо добар део пута Милица и Јефимија нису ни реч прозбориле. Свака се носила и ишла за својим мислима. По поласку из Крушевца Милица је веровала да ће се путем, по ко зна који пут, преслишавати како да одговори на непријатна питања које ће јој Бајазит свакако поставити, али су јој се мисли мрсиле као пређа неумитној ткаљи… Биће како ће бити, промрси тихо, слеже раменима, опусти узду коњу, ободе га петама. Коњ пође касом.
Колико ли напора и снаге има у Јелени, кад може, као убога монахиња да уђе у град и дворе у којима је не тако давно с Угљешом столовала и господарица била, питала се Милица и с осећањем кривице опет затеже узде коњу, сачека да се коњи поравнају, руком дотаче Јефимијину и без речи продужише путем. За њима зачелници су о нечем живо расправљали, Стефан је с копљаницима грабио напријед.
*
Стоје у холу. Евнух им даје знак да чекају, отвара врата дворане. Глас му сметен; ни мушки, ни дечји – недозрео: – Пресветли Господару, госпође из Србије моле да их примите.
У грудима јој бубња, чини јој се да Јефимија и Стефан чују како јој срце дунбара. Чека да чује, да по гласу позна како ће их Бајазит примити…
-Нека уђу!
Евнух се враћа, широм отвара врата.
-Част и задовољство је да српске кнегиње и деспота Стефана у овом дому дочекамо и угостимо – Бајазит им се лако поклони и широким покретом руку показа на диване.
-Као што је у нашој Светој књизи записано да је Мојсије узео обућу пришавши грму купине која гораше огњеним пламеном а не сагореваше, тако и ми поданици Ваше Висости, изусмо страхове своје ступивши на свето тле Пресветлог и Премудрог Господара – Милица узврати наклоном.
Бајазит махну руком, заустави је; -Немојте тако званично, кнегињо. Чему стрепња кад у госте свом зету долазите. Могу да разумем осећања поштоване деспотице Јелене…
-Јефимије, Христове монахиње Јефимије, Светлости… –Јефимија се лако поклони.
-Ја, ја… биће сад… Иако у теби и даље видим ону госпођу која је у ове дворе с деспотом Урошем… –не доврши, као да се покајао што је на то подсећа. –Биће да је Алах то тако удесио. –додаде као да се правда.
-Бог даје и узима-прошапућа она крстећи се.
-Ама, биће да је Алах моћнији од Христа-Бајазит се грлено, искрено насмеја.
Милица сачека да смири смех:
-А ми, Ваша Светлости, управо, у Христово име дођосмо да молимо да нам Ваша Светлост дозволи да тело Лазарево из цркве Светог Вазнесења с Бранковићевог Косова пренесемо у наш манастир Раваницу – поглед с Бајазитовог лица упре у саг.
Бајазит се зачуђено трже, упре леђима у наслон, сачека неколико тренутака у нади да ће им се погледи опет срести. Руке јој положене у крило мирне, а поглед не подиже.
-А што би сте га селили..? Зар није боље да остане тамо одакле му је душа у Џенет, у царство небеско, отишла ?
-Нека ми опрости Мудри и Светли Господар, као што је Ваша Светлост тело оца свога, почившег Силног Мурата у Барсу, с Косова у земљу своју пренео – она подиже главу, упере поглед у њега, прекрсти се, па настави; -Бог Силноме грехе опростио и у Рај га вечни примио, тако бисмо и ми да пренесемо тело Господара мога у његов вечни дом кога је још за живота себи за упокој саградио…
Бајазит је склопљених капака неколико тренутака ћутао, размишљао, вагао и процењивао тежину њене молбе; -Ја, ја.. да, да, пренео сам… Пренео сам тело, али Муратов дроб и срце његово на Косово оставих. Оставите и ви Лазарево да на век они судбину деле. Можда ће се у Џенету или Џехенему и измирити… У сваком случају њихова срца ће као тај грм, као залог, вековима и вама и нама да светли… Ако тако не урадите, бојим се, поштована Кнегињо, да ће многи ваши за Лазаром с Косова кренути.
-Нека Ваша Висост опрости мени неразумној; ако сам Вас добро разумела, Ви мислите да ће ваши заувек у Србији…
-Дрво пружа хлад и ономе ко под њим седи, али и ономе ко је дошао да га посече…
-Зар Светли Господар није обећао да неће своје поданике у наше крајеве више доводити ?
-Ја ћу их сапирати док… а после мене, е, то само Алах зна… –слеже он раменима. –У сваком случају, твоја жеља, поштована Кнегињо биће испуњена – благо наклони главу ка Милици.
-Имам још једну молбу Цветли Царе… –устане, наклнонивши се, обрати му се тихо Јефимија;
-Слушам!..
-Да Ваша Светлост допусти да из Видина пренесемо мошти наше светице Свете Петке у Крушевац.
-Па ви бисте, Алаха ми, да све мртве саберете!.. –опет се грлено насмеја. Кад примири смех, озбиљно, као да неком свом казује; -Мој вам је савет; каква су настала времена, боље је и корисније да живе Србе окупите. Живи вам више требају, Само вам живи могу бити од користи, госпе моје…
-Вера и наши свеци су од веће помоћи од заповести мојих и речи мојих. Наш народ, Господару, верује да је Света Петка заштитница земље, свих земаљских усева и плодова. Окупиће нам народ, зауставити бежанију, усталиће се, укоренити и земаљских ће се послова људи прихватити. –уплашена да ће им обе молбе одбити, Милица потеже и најачи разлог; -Лакше ћемо своје обавезе и дуг Пресветлом прибрати и намирити…
Бајазит се загонетно осмехну; „И рече Господ, добро видех невољу народа својега у Мисиру, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову“… Можете и ту Светицу вашу у Крушевац да пренесете..
Оне га погледаше запањено.
Видевши их изненађене, Бајазит прсну у необуздани смех. Кад га примири и даље осмехнут рече; -Ја, ја… Да, да… Проучио мудрости, али и заблуде, противника својих… Ја, ја… А на коју оно страну теку Лаб и Ситница – изненада обрати се Стефану који је седео на дивану.
Иако је знао да ће морати са се правда, Стефан није очекивао да ће му Бајазит на околишан начин ставити до знања да за њега нема тајни;
-Лаб, Ситница, Ибар и обе Мораве… све ка северу и Угарској теку..
-Ја, ја… тако сам и чуо –осмехну се меко а поглед му лисичији.
-Светли Царе, све се мања у веће увиру и с Дунавом , срећом, ка истоку скрећу, и у твоје море се уливају, па ето дођох да…
-Ама се неке и у Јадранско – латинско море уливају –опет се иронично осмехну.
-Има, има неколико, али су мале, по њима се не може бродити…
-Ја, ја… не може… али може у њих човек да се удави… ко не зна добро да плива… –Бајазит полусклопљених капака клима главом као да то самом себи казује.
Милица и Јефимија уплашено укрстише погледе.
Бајазит је ћутао неко време, заваљен, час једва приметно климао, час одмахивао главом као да с неким у себи немуште разговоре води;
-На твом стегу и на грбу је двоглави орао ? –једним оком зачкиљи ка Стефану.
-Двоглави.
-Главе су им.. –опет склопи капке као да ће их испод њих јасније видети – чини ми се, на супротне стране окренуте ?
-Не чини вам се Светлости.
-Једна гледа ка истоку, друга ка западу ?
-Могло би и тако да се толкује… –сложи се Стефан.
-А, то није добро! Није. Ако је орао и морао бити двоглави , бар да се те главе у очи гледају. Да зна лева глава шта десна мисли…
-Ваљда, и с које вам пријатељи долазе ?
-Добронамерник је добродошао ма са које он стизао…
-Ја, ја… –сложи се тренутно Бајазит па настави – врати се знамењима; -А имаше ли на стегу и четири коњских потковица, или ми се то само чини.. ?
-Нека ми не замери Светли Господар, нису потковице него оцила којима се о кремен камен креше. Колико видим Светли Цар је наше заставе на Косову добро упамтио…
-Аферим!.. Аферим, шуро!… –грленим смехом Бајазит испуни дворану.
Стефан се с поштовањем наклони.
-Крушка под крушку… Ја, ја… Упамтио сам, вала. Добро запамтио… И?.. И та кресива су једно другом леђима окренута..
-Такве су нам симболе претци у наследство оставили.
-Е, мој сине, зато сте и несложни. Да је било једне главе са четверо ока, Алаха ми, не би било ни Марице, а ни крвавог Косова, нити би ти сад моје скуте љубио…
-Да Лазара нису најближи издали, сигурно и не бих…
Колико је Милицу задивила Стефанова храброст толико се побоја да се Бајазит не наљути. Но он је мирно ишао за својим наумом.
-Рекох; да су вам сва кресива истовремено само по једним пламеном Косово осветлила не бисмо ми ни долазили… Но, елем, пустимо сад то… било, па… Него; у Крушевцу су сад два орла, два тела и две главе…
-Вук и ја…
-Ако немаш крвника – мајка ти га је родила.
-Можда је код вас Турака тако. У мом народу и у мојој вери се каже; брат брата не храни, али тешко оном ко га нема.
Милица виде како се чело Бајазитово на трен наоблачи, заусти да нешто каже, да ублажи Стефанове речи, али се Бајазит само осмехну, разиђоше се облаци;
-Храбар си кад смеш тако, мени, мени да… Хм… Ја, ја… Мани вере, момче; вере варају! Гледај природу, учи од ње… Јачи орлић на време слабијег из гнезда избаци. Лав лавића зубима растргне…
-Ја мним да су људи изнад, да су словесни…
-Мислиш? Животиње, драги мој шуро, убијају из нужде – колико да се прехране. А „словесни“ без мере, због власти. Власт и моћ су ти, осетио си, као морска вода; што је више пијеш – жеднији си. И упамти, онај до тебе, онај Други, увек сања да буде испред… Први да је. Зато сам ја… на време… А и теби то саветујем. Кад ојача, орлић кога ниси на времењ из гнезда… –зањиха главом – имаћеш проблема, веруј ми.
Милица је све време, од кад је Стефан преузео обавезе, тај и такав страх покушавала да потисне, али је искуство и Бајазитове речи као маљ у теме ударише. Колена јој клецнуше, заљуља јој се дворана, да није седела, пала би.
-Вук и ја се слажемо.
-Слагаћете се док сте под мојим турбаном… Свака сила за време бива, па и моја ће… Мој шураче, и ја сам само човек, смртник, као и сви…
-Молим се Богу и желим дуг живот пресветлом…
-Верујем ти. Ама, молим се и ја Алаху, али… А шта ће бити после? Кад синови млоји Сулејман и Муса почну око властги да се бију… Мој ти је братски и родитељски савет: Устукни стару, а створи нову властелу која ће ти бити захвална и оданија од старе Лазареве. Ојачај своју војску и власт и ако можеш сапри и Вука. Иако је и мени од помоћи, Вук је курјак у твоме тору…
-Захвалан сам Пресветли на саветима и бризи Његовој… Биће онако је Бог мој одлучио да буде…
Ја рекох, што рекох, па сад… Твоја глава а и калпак је твој… Бајазит устаде с дивана: -Господо драга. Жао ми је, чекају ме силне обавезе. Желим вам миран и срећан пут… – с десном руком на срцу дубоко им се поклони.
*
Враћали су се у Србију. Чинило им се да је пут краћи него кад су Бајазиту долазили. Како су залазили у кањон лака измаглица постајала је све гушћа иако је сунце било добрано одскочило. Стефан и предходници зауздаше коње, сачекују да им се Јефимија и Милица примакну, пожурују оне на зачељу. Стреличари, за сваки случај, извадише стреле из торбица. Са свих страна све брже збирала се и око њих свијала све тмастија повесма, претварајући дан у црну и оглувелу ноћ. Прст пред оком се није могао видети. Магла се, чини им се, могла рукама разгртати и сабљама сећи. Коњи су рзали, пропињали се, вртели се у круг и сударали. Иако су се дозивали, гласови су им се за усне лепили. Бакље су се гасиле пре него што су лучоноше успевали да их распале. Смиривали су коње у страху да се у речни амбис не сурвају. Не видећи се у тмуши, Милица и Јефимија су се крстиле, Бога и све свеце усрдно молиле да сву чељад од пропасти сачувају и на пут оправе. Магла је све више притискала и као ноћна мора гушила их. Чинило им се да се никада неће разићи, да ће заувек кроз њу лутати.
Изненада пред њима сукну пламена бакља и машући крену напред. За њом кренуше коњаници. Иако су ишли каменитим путем није се чуо топот, нису варнице из камена под потковицама коњским врцале, као да су коњи по вуни газили. Нико се није сећао колико дуго су за том светлошћу ишли, као да су све време спавали. Освестили су се тек кад су из маглушине, као пробуђени, на сунцем обаснај пут изашли. Ко им је био водич, ко их је на пут из маглушине извео нико није видео, ни знао.
Аутор приче:СТАМЕН МИЛОВАНОВИЋ
Ниш-Србија (+381 18 4224891)
