.

„Старобродске сузе“ – четврта књига Дабра и Сокола о злочинима усташа над Србима, 1942. године у Старом Броду и Милошевићима 

МЕДИЈСКИ ДОПР ИНОС КУЛТУРИ СЈЕЋАЊА

Уз благослов Митрополита дабробосанског господина Хризостома, Издавачка кућа „Дабар“ и ССД „Соко“ објавили су четврту књигу о злочинима усташа  над Србима 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, под насловом „Старобродске сузе“, аутора Александра Савића.

Уз три књиге и више текстова у часописима „Дабар“ и „Соко“, чланови њихових редакција које својим идејама и акцијама усмјерава Александар Савић, хронолошки  су пратили и прате све активности на откривању чињеница везаних за злочине над српском нејачи почетком 1942. године у Старом Броду и Милошевићима, као и бројним стратиштима на путу којим су ходили програни Срби ка овим мјестима у кањону Дрине. Пратили су и градњу садашњег Спомен комплекса у Старом Броду, који је за кратко вријеме постао мјесто ходочашћа бројних људи који се овдје поклањају сјенима Старобродских мученика.

 

Уз њих, оживљавању културе сјећања на ратно страдање Старобродских мученика значајно су допринијели аутори више документарних филмова, а истина о стравичним усташким злочинима за кратко вријеме је медијски афирмисана. Поред три  књиге, томе су највише допринијели и бројни аутори још бројнијих новинских текстова – извјештаја, осврта и репортажа о овом злочину кога су смишљено, организовано и циљано починиле усташе Францетићеве Црне легије, у којој су били најбројнији муслимани.

Деценијама након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале  да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се познати крвници казне је хапшен и прогањан од стране УДБЕ.

-Полазећи од ових чињеница, Александар Савић,  аутор овог зборника само дијела, од мноштва, новинских текстова приредио је још једну књигу за читање, препричавање и чување за нова поколења. Јер, како он каже, „доста смо шапатом једни другима преносили детаље истине о овим злочинима“. Он сматра да су интернет и документарни филмови  значајни, али да су новински текстови, а књиге поготово, трајни биљег за наше садашње и будуће генерације, расуте посљедњих година диљем свијета, истиче уредник овог издања, Славко Хелета.

Вођени том идејом чланови редакција „Дабра“ и „Сокола“ у сарадњи са надлежним свештеником Протојерејом ставрофором Драганом Вукотићем и уз свесрдну подршку архимандрита Јована Гардовића, уредника Издавачке куће „Дабар“ и духовника „Сокола“, читаоцима се нуди још једна књига о овим монструозним злочинима, за које никад и нико није одговарао.

-Истине смо се бојали због мира и спокоја преосталих сродника и њихових потомака. А и они стекоше потомке. Онда потече прича на славама, даћама, свадбама о Старом Броду и Милошевићима. И старобродске шуме и ливаде су причале. И тако наста до тад не испричана поема Стари Брод и Милошевићи. Наста и више неће нестати, већ ће се вјечно причати и казивати. На обали ријеке утка се крст и богомоља, дар сужњима и паћеницима. Крсташ-биљег ће вјечно причати и говорити умјесто потомака и потомака потомака, истиче Александар Савић у уводнику ове књиге и додаје „ето Божијег благослова за све оне у Дрини из 1942. године и оне поред Дрине са десне и лијеве стране. Дрино, гробницо наша заустави се у Старом Броду, бар на тренутак баци бјеличасти талас на бијелу крстачу и спери наш дугогодишњи заборав за све страдалнике и паћенике. А генерацији која расте дај снаге да опрости, а не заборави“.

Издавачи ове књиге поручују да истраживања о овим злочинима желе усмјерити и на улогу Милана Недића, генерала бивше југославенске војске, а тада премијера окупиране Србије, за многе контроверзне личности, јер је управо он затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ српске нејачи у кањону Дрине,што су они и учинили.

Бројни Срби који су имали срећу да у том ратном вртлогу прећу Дрину прије и након ових злочина, у крајњој биједи и неимаштини,давали су своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку Бању.Тако је на стотине српских сирочића спашено од глади и болести, а након Другог свјетског рата су ту дјецу упућивали у хранитељске породице, највише по Војводини, гдје су се школовали и осамостаљивали за живот.

Овакве књиге се читају, посуђују и чувају за будућа поколења – да знају кроз шта су њихови предци прошли током Другог свјетског рата, али и свих досадашњих ратова наметнутих од разних туђина.

            -И на крају драги моји, шта ми хоћемо на Дрини и на Старом Броду као синониму нашег страдања ? Па овај народ хоће да постоји,побогу људи. По своме и на своме да постоји, поручује Александар Савић, аутор ове књиге.

Издавачка секција ССД“Соко“

 

 

.

Активности Соколових ткаља

ПРЕДСТАВЉAЊЕ У МИЛЕШЕВИ

Чланице Соколове секције Кућне радиности (Свјетлана Шимшић, Вера Огњеновић, Госпава Милутиновић и Драгана Лучић) у недељу, 8. јула, представиле су своје ручне радове у оквиру популарне емисије „Шареница“ коју је РТС два дана емитовао из порте манастира Милешева код Пријепоља.

Представљање радова резултат је сарадње туристичких организација Вишеграда и Пријепоља. Била је ово прилика да се бројним посјетиоцима и гледаоцима представе оригинални ручно рађени предмети ткањем, плетењем и везењем са традиционалним мустрама вишеградског и романијског краја.

Милешева, смјештена у долини Лима код Пријепоља у Србији, један је од најпознатијих српских манастира, кога је подигао краљ Стефан Владислав у првој половини 13. Вијека као своју задужбину. У припрати манастира Милешева биле су положене мошти Светог Саве које су Турци у 16. Вијеку спалили на Врачару. Сачувана је лијева рука светитеља која се овдје чува у олтаруи на поклоњење износи вјерницима.

У манастирује и дио оригиналног саркофага у коме је почивало тијело светитеља које је у Милешеву пренешено 1236. године из бугарског града Трнове.

Ту се налази и штап Светог Саве, који му је у Никеји 1219. Године даровао Васељенски патријарх Манојло, као знак самосталности Српске православне цркве.

Манастир Милешеву, рађен у рашком стилу, чини препознатљивим и фреска Белог Анђела која поред фреске Богородице из Благовести представља највеће домете у сликарству средњовековне Европе.

Информативна секција Сокола

 

.

ПРОГРАМ 41.„ВИШЕГРАДСКЕ СТАЗЕ“, 26. У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ,

КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ПОСВЕЋЕНЕ

НОБЕЛОВЦУ И КЊИЖЕВНИКУ

ИВУ АНДРИЋУ

 27.ЈУН

10:00

Трг палих бораца Вишеград- “Вишеградски мост као човјеков сан о љепоти”наступ ученика СШЦ “Иво Андрић” Вишеград 

Полагање цвијећа:

– Андрићев споменик код ћуприје

– Споменик палим борцима

– Споменик Андрићу у Андрићграду 

13:30 Хол Дома културе, Изложба “ЧудесниАндрић” Народне библиотеке Ужице 

14:00Сусрети библиотекара Републике Српске 

19:00Свечана академија–велика сала Дома културе 

29.ЈУН 

11:00 Дом културе, Промоција: Мирко Демић, “Путописи Станислав Краков” добитник Андрићеве награде

 19,00 Пјесничко вече – на ћуприји, наступиће: Зоран Костић, Благоје Баковић, Боро Капетановић, Милица Лилић, Миленко Јевђевић, Мирко Вуковић, Дара Радојевић, Славко Хелета и Данијела Жужа

20:30 Концерт духовне музике– хор Катера – Трг Петра Петровића Његоша, Андрићград

 30.ЈУН

 11,00 Дом културе, Промоција: Српско просвјетно и културно друштво  “Просвјета“

18,30 Књижевно вече Друштва „Мост“-Вишеград код Хладњака на Бикавцу

01.ЈУЛ

19,00 Изложба слика – Градска галерија Вишеград 

21,00 Концертгрупе“Легенде“

 

МОСТ БРАТСКЕ ЉУБАВИ

Вајар Кузмановић о споменику браћи Мехмед-паши

ипатријарху Макарију Соколовићу

СПОМЕНИК браћи Соколовић – Мехмед-паши и Светом Макарију, броји последње сате у простору где је током две године настајао, радионици вајара Зорана Кузмановића у Смедереву. Браћа Соколовић су на путу за Вишеград, где ће на свечаној церемонији, на Видовдан, споменик бити откривен, и први пут показан јавности.

Недељу дана пре него што ће се наћи на ушћу Рзава у Дрину, у Андрићграду, “Новости” су имале ексклузивно право да завире у уметничку радионицу Кузмановића, и прве упознају читаоце са делом које ће красити вишеградску културно-историјску целину.

Вајар Кузмановић на овом пројекту ради већ две године, и не крије усхићеност што је посао при крају.

– Када ми је професор Емир Кустурица представио своју идеју за подизање споменика браћи Соколовић, било ми је јасно да се ради о несвакидашњем пројекту од великог значаја – каже, за “Новости”, вајар Кузмановић.

Историјски контекст и значај Соколовића били су велики изазов за уметника.

– Припремајући се за тај задатак, да бих му што боље одговорио, на неки начин сам се преселио у драму шеснаестог века. На основу доступне историјске грађе покушао сам да сагледам различитост погледа на свет које су браћа имала, и трудио сам се да добро сагледам контекст тог времена – објашњава уметник.

Мехмед-паша Соколовић као Бајо из Соколовића, припадник српског племства, са 18 година из Милешеве одведен је у јаничаре, примио је ислам и постао велики везир. За патријарха је поставио брата од стрица Макарија Соколовића. Захваљујући моћи братства Соколовића, султановим бератом из 1557. oбновљена је Пећка патријаршија, што је, по многима, обезбедило опстанак Срба у потоњим вековима. Вајар каже да је основна идеја споменика била да се представи сусрет браће:

– Акценат је стављен на наратив, док стоје на сцени историје. Браћа се један другоме у добром расположењу обраћају, а кроз постављену композицију, покретом и говором тела, свако на свој начин говори о своме положају, својим тежњама и међусобним односима . Руке Соколовића у братском загрљају које, оком уметника, заправо чине мост, можда су и најбитнија симболика овог дела.

– По моме мишљењу, скулптура браће Соколовића има улогу да на очигледан, директан и поетски начин покаже да братска љубав може да победи непобедиво и помири непомирљиво, исто онако као што може да се истинском снагом уздигне изнад саме религије и државе – закључује Кузмановић.

 

У ПРИРОДНОЈ ВЕЛИЧИНИ

 

Остало је да се заврши патинирање споменика, каже вајар, и наводи да је транспорт заказан за 25. јун. Споменик је висок два метра и двадесет и петсанти метара са постаментом. Скулптуре су приказане у природној величини.

БЕЋКОВИЋ: ДУША СРПСКОГ НАРОДА

Од 28. Јуна Мехмед-паша и Свети Макарије стајаће на улазу у Андрићград. Споменик ће открити председник Републике Српске Милорад Додик, а на Видивданској свечаности беседиће академик Матија Бећковић.

– Речено је да је обнова Пећке патријаршије заслугом паше Мехмеда Соколовића и његовог брата Макарија, патријарха српске цркве, “највећи и најзначајнији догађај за српски народ у време турске владавине”. Тако се чини да је подизање споменика браћи Соколовић у Андрићграду неупоредиви подвиг српске културе. Другим речима, подизање споменика браћи Соколовић после готово петстотина година је уједно и споменик души српског народа. Остало ћу рећи на Видовдан, на правом месту и направи дан – каже, за “Новости”, Бећковић.

Јуни 24, 2018

ИЗВОР: novosti.rs

41.“ВИШЕГРАДСКА СТАЗА“

 

ОД 27. ЈУНА ДО 1. ЈУЛА

ВИШЕГРАД, 22. ЈУНА /СРНА/ – Традиционална културна манифестација „Вишеградска стаза“ посвећена нобеловцу Иви Андрићу ове године биће одржана од 27. јунадо 1. јула у Вишеграду, најављено је из Организационог одбора ове манифестације.

Предсједник Организационог одбора Младен Ђуревић рекао је на конференцији за новинаре да је припремљен веома богат културно-умјетнички програм и да се нада да ће манифестација бити веома посјећена.

Он је навео да ће манифестација почети у сриједу, 27. јуна, полагањем цвијећа на спомен-обиљежје Андрићу крај ћуприје на Дрини, а истог дана у 19.00 часова у Дому културе биће одржана свечана академија.

Члан Организационог одбора Дивна Васић рекла је да манифестација традиционално почиње умјетничким рециталом ученика Средње школе „Иво Андрић“, поред споменика Иви Андрићу.

„Централни догађај тог дана је свечана академија, када се и званично отвара манифестација, која и ове године има значајне госте. У програму ће наступити глумац Народног позоришта из Београда Небојша Кундачина, који ће говорити мисли из Андрићевих дјела, а наступи ће и Камерни хор Музичке академије из Источног Сарајева“, навела је Васићева.

Она је истакла да ће пригодну бесједу одржати академик Миро Вуксановић из Београда.
Члан Организационог одбора Дијана Инђић Милошевић навела је да ће у оквиру манифестације бити одржано пјесничко вече на вишеградској ћуприји 29. јунаод 19.00 часова.
„Учесници су из Републике Српске и Србије, а ове године своје стихове говориће и вишеградски пјесници“, додала је Милошевић.

Члан Организационог одбора Стојка Мијатовић рекла је да су програмом предвиђени и 21. Сусрети библиотекара Републике Српске.

Она је додала да ће 27. јуна у 13.30 часова бити  отворена изложба фотографија под називом „Чудесни Андрић“.Овогодишња „Вишеградска стаза“ биће завршена 1. Јула концертом групе „Легенде“.

 

ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ

 

МУСТРЕ И ШЕМЕ НАШЕГ КРАЈА

Соколице на 7. манифестацији „Златне руке подриња“ у Вишеграду

Чланице Соколове секције Кућне радиности учестовале су на 7. регионалној туристичкој манифестацији „Златне руке подриња“, коју је на ћуприји на Дрини у Вишеграду, поред Туристичке организације Вишеград и општине Вишеград, подржала  стална радна група за регионални рурални развој (SWG) у Југоисточној Европи.

Соколове ткаље, везиље и плетиље на свом штанду изложиле су ручне радове рађене по старим и заборављеним, мустрама и шемама.

Штанд Соколове Кућне радиности обишао је и начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, похваливши њихове напоре да својим оригиналним радовима дочарају традицију овог краја, модернизујући их у прикладне туристичке сувенире.

Са представницима SWG-а договорено је њихово учешће током године на сличним манифестацијама у Републици Српској, Федерацији БиХ, Црној Гори и Србији.

Славко Хелета

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ ,,СРПСКОГ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА“

Прошлог викенда 25-26 и 27. маја  чланови Српског Соколског Друшта спортске секције „Бамби-Соко“ по благослову Митрополита Хризостома организовали су екскурзију по светињама Фрушке Горе, као и низ спортских активности.
Кренувши у раним јутарњим часовима прва дестинација био је манастир у ДобрунскојРијеци, гдеје архимандрит Јован Гардовић учинио молебан за почетак путовања.
У манастиру Рача код Бајне Баште  присуствоали смо Архијерејској литургији и учињена је краћа пауза. Следеће одредиште био јеШабац, гдје су биле уговорене утакмице са фудбалским клубом „Феникс“, чијије власник бивши репрезантивац и голман Србије Бојан Јоргачевић.


Након утакмица упутилисмо се у манастир Јазак, где нас је срдачно дочекала игуманија Параскева. Након упознавања кратког историјата манастира поклонили смо се моштимаСв. цараУроша, чије су мошти донесене приликом Прве Сеобе срба. По обиласку манастира завршене су планиране активности.

У суботу посјетили смо спортску академију „Вујадин Бошков“, гдје смо одиграли утакмицеса Ф.К. Војвидина и наши дјечаци су били успјешнији од својих вршњака. Након утакмица обишли смо спортски комлекс који је један од најмодерних у Србији. 
После ручка и кратког предаха упутили смо се у Сремске Карловце. Након обилазка града присуствовали смо вечерњем богослужењу у саборном храму и поклонили се моштима Св. Арсенија Сремца и активости за тај дан су завршене.

У недељу посјетили смо комплекс Националног Савеза Србије у Старој Пазови. Учествовали смо на турниру у Новом Саду гдје су наши дјечаци остварили запажене резултате у веома јакој конкуренцији. Након завршених спортских активности посјетили смо манастир Крушедол и упознали се са богатим историјатом манастира.
На овом путовању учествовло је пет чланова управе, као и 36  дјечака  генерације 2005 и 2007 годиште.

протојереј-ставрофор 
ДраганВукотић

Дабар инфо

КРСНА СЛАВА ССД „СОКО“

ПРОГЛАШЕНЕ НАЈУСПЈЕШНИЈЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ

 ВИШЕГРАД- Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна код Вишеграда, 12. маја 2018. године прославило је своју крсну славу Светог Василија Острошког у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци, а чин ломљења славског колача обавио је архимандрит Јован Гардовић уз саслужење монашког братства.

                     

На свечаности су проглашене најбоље кратке приче које су пристигле на трећи Соколов конкурс на тему „Крсна слава у мом завичају“.

Прво место освојио је Лазар Вучићевић из Обреновца за причу под називом „Два ножа, четири колача“. Друго место припало је Бранку Пјевићу из Источног Сарајева за причу „Блаженица“. Пјевић је 2017. године на истом конкурсу имао најбољу прфичу, а треће мјесто припало је Велибору Величковићу из Сјенице који је написао причу „Крсна слава у мом завичају“.

                           

Након што су млади чланови Соколове Драмске секције извели пригодан програм, чланице Кућне радиности армандриту Јовану Гардовићу даривале су властите рукотворине.

Председника Сокола, Славко Хелета рекао је да је слава овог друштва прилика да се сумирају резултати из предходне године те истакао значајне резултате грађевинске секције која дјелује под окриљем „Сокола“.

„Овом приликом морам да подсјетим на улогу грађевинске секције у обнови спомен капеле у Вардишту која је подигнута у знак сјећања на 440 српских војника који су погинули 1915. године у Првом светском рату на овом међуграничном простору Србије и Републике Српске. Наше друштво је 2015. године покренуло акцију на ревитализацији тада запуштене капеле, у шта су се прикључили

предузеће „Романијапутеви“, вишеграске Електродистрибуције и општина Вишеград, а онда је све послове преузела Влада Србије. Потпуно обновљена капела и простор око ње сада су добили потпуно нове садржаје“, истакао је Хелета, и додао да се очекује да ће обновљена спомен костурница бити свечано осјвештана ове године у оквиру Видовданских свечаности.

На обиљежавањеу крсне славе „Сокола“ додјељена су и признања и захванице члановима и пријатељима овог друштва као и општини Вишеград за константну финансијску подршку коју пружа вишеградским соколашима.

Соколско друштво, основано 1908. године, је између два свјетска рата било највећа и најбројнија друштвена организација у Вишеграду које је окупљало више стотина чланова.

„Соко“ данас окупља преко 200 чланова и под његовим окриљем дјелује седам секција из области спорта, културе, информисања, грађевине, Хуманости као и народне традиције и духовности. Најбројнија је спортска секција „Бамби Соко“, која окупља око 100 младих фудбалера.

Милица Кусмук

 

МИОМИР МИЛИНКОВИЋ: СВЕТИ ИЗВОРИ


Миомир Милинковић, Свети извори;  издавачи: ИК Дабар и  ССД Соко, Вишеград-Добрунска Ријека 2018; рецензенти: доц. др Мирјана Стакић и др Милутин Ђуричковић, стр. 106.

Својеврстан лирски и духовни албум духовних озарења, како можемо назвати збирку песама  аутора Миомира Милинковића, на 106 страна нуди Свете изворе са којих се напаја душа и осветљава и пут наш.

„Хронотоп светлости заправо представља пут светлости српског народа, који повезује прошлост са будућим, и нама у неком садашњем тренутку осветљава пут који су наши преци уградили у зидове манастира, излили у звона древних Сопоћана, Студенице, Љубостиње, Жиче, Манасије, манастира Милешеве…,“ пише један од рецензената књиге  доц. др Мирјана Стакић.

У овом ходу кроз векове у првом циклусу песама који носи наслов Извори, двадесет пет песама је посвећено појединачним српским манастирима које представљмо уз понеки стих, те ћемо имати малу ниску песничких бисера Миомира Милинковића:

Пећка Патријаршија: 

Да ли још памте таласи Пећке Бистирице

Твоје свете храмове и знамења стара, 

Да ли још испирају крваве ране,

Броје погроме и ноћи непроспаване, 

Кад рука крвава окрутних варвара

Поче олтаре да ти скрнави и обара?

Дечани су Ђердан вечности непојамних дана, Хроничар неуморни дуге историје; Грачаница је Косово и Метохија – оаза споменика; Ваведење Пресвете Богородице у Каблару је Тамо где Морава расеца таласима/Камење и брда високог Каблара,/ Где се орао надмеће са облацима, /Тамо где све пева и душу отвара; Свети Никола у Бањи светли као Светионик добра, како пева песник Милинковић. 

Манастир Добрун бележи:

Толико ратова, погрома и буна,

А ти, поносан, насред Добруна,

Пркосиш свему, на бури стојиш,

Повест отвараш, векове бројиш…

У првом делу књиге су песме о Светом Ђорђу на Лиму, Љубостињи,  о манастиру Стјенику, Давидовици, о Бањској, цркви Светих Архангела у Подлаћу, али и светиње Шумадије, Крушедол, Раваница, Милешева, Ђурђеви Ступови, Каленић, Велика Ремета, Раковица…

Тако је писац испунио овде аксиоме: једну, од Жан Пол Сартра: писац је увек у свом времену, и другу, Андрићеву: писац је увек дужан своме завичају, како нас подсећа др Милутин Ђуричковић, други рецензент књиге Свети извори,  који даље пише: Пуно је песника који су на овај или онај начин писали о нашим манастирима, црквама и светилиштима, а такође постоје и бројне тематске антологије на ову тему (Високи Дечани, Призрен, Хиландар). Придружујући се том низу песника, Милинковић остварује значајан допринос и естетско уметничке резултате, обједињавајући песме у слободном и везаном стиху, али са јединственим начином обраћања и певања.“

У другом делу ове збирке  је циклус назван Писмо. Сабрано је осамнаест патриотских и социјалних песама различитих мотива . У овом циклусу исказан је сензибилитет песника Миомира Милинковића, који је већ одавно признато име у свету поезије како за одрасле, тако и за децу.

Писмо почиње песмом Родослов у којој читамо и ове стихове:  Увек нас има. На оба света. У вртлогу живота и историје; а наставља се Писмом галебу, Косовом, Буђењем, пред Старим домом, Републиком Српском.

Потресна је песма на Вишеградском мосту, која говори у турском отимању српске деце кад се Дрина помакла није, а они одвођени у сепету како би били турске слуге и јањичари.

Сузе предака настављају се  у стиховима песме Одеш ли са њима:

Ишту л` ти 

Штогод,

Нипошто им 

Не дај.

Неће ти вратити

Никад.

јер они знају 

Да узимају

Али не враћају,

Нису научили –

А за срамоту 

Нит` су чули

Нит` хају!

Не тражи од њих помоћ,

– Нећеш је добити!

Ни то не знају…

Опомињу нас стихови  песама ИзгнанициМагличГрделица, који су не тако давно били мета непријатеља наших као што је то била Србија током агресије деветнаест земља НАТО алијансе, 1999. године.  

Збирка песама Свети извори, коју је технички уредио архимандрит  Јован Гардовић, има у овом стихословљу човека и песме, човека и Бога и још једну драгоценост: дате су уз песме о српским светињама и фотографије манастира и богослужбених места, те се сваки читалац, путник намерник  може зауставити и одморити, духовно нахранити и са Извора воде попити.

Надахнуте и мисаоне песме одјекују,  читају се у једном даху, а будућим генерацијама могу послужити као духовни водич и оријентир у прошлости, садашњости и будућности, јер Творац свега света и Свети Сава будно нас надзиру.  

Зорица Зец

www.spc.rs/sr/kultura

Првонаграђена кратка прича СОКОЛА за 2018. годину на тему

„КРСНА СЛАВА У МОМ ЗАВИЧАЈУ“

 

„Два ножа, четири колача…”

„Прошло је већ више од седамдесет година када су први ٫наши’ кренули трбухом за крухом у нади да ће далеко од завичаја, где су рођени и стасали,  отпочети нови живот.  Само у периоду од пет-шест година,  једна за другом,  доселило се овде више од двадесет породица.  Сви смо дошли  из истог краја:  Вардиштa, Кршањa, Мокрe Горe…

Били смо опчињени расутим, непрегледним,  дугим и родним пољима у мећуречју Колубаре и Тамнаве које је некако по средини пресецао  уски колосек  Ћирине пруге,  јединог  знанца из родног завичаја.  Млади, смели, храбри  и одважни са нешто ствари у дрвеним коферима и са малом децом у наручју, од којих су нека била тек рођена, решили смо  да отпочнемо нови живот овде,  далеко од планинских висова и хука бистрих планинских потока,  у црници која  лепи расквашене опанке за тло, успорава човека и неда му  никуда да пожури, али опет у јесен да жетву и род какав ни сањали нисмо.  Стари завичај од нас је рано створио зреле људе за ٫аршине’ каквим се овде мерило време.    Само су очи наших нових комшија биле забринуто упрте у нас. За њих смо тада били још  деца. Брижно су вртели главом када би се овде у касну јесен, на пожњевеном пшеничном  пољу, обрела тек досељена породица.  А ми смо били сложни-сви као један.  Помагали смо се како смо могли  и умели.

Тог првог јула 1957. године, овде где је наша кућа,  била је њива са  посејаним  кукурузом.  Из теретног вагона којим  смо се доселили,  ту смо изнели  нешто личних ствари и расклопљен стари дрвени мјечар. У једном једином  дрвеном сандуку, где су нам били одевни предмети, увијена у везени пешкир донета је и наша славска икона.  Са женом, сином од  три године и другим од свега пет месеци, сместио сам се код сестре која се доселила овде годину дана раније. Ту сам позвао нашег  тадашњег свештеника да нам свети водицу за Ивањдан. Припремање свега што је било потребно  обављено је у сестриној кући. Међутим, ја сам хтео да своју Славу дочекам и како доликује прославим на свом новом кућишту.Исекао сам кукурузе,  баш овде где нам је сада кућа, побио у земљу  четири коца и на њих ставио врата од донетог мјечара.  Импровизовали смо клупе око тога и то је била наша прва славска трпеза.  Позвао сам комшије, нове и оне ٫наше’ који су се раније доселили.  Ту сам са чича Мишом ломио први славски колач ван куће у којој сам рођен.Време је учинило да доста обичаја какви су овде почнемо упражњавати и ми. Само једну ствар, само један обичај нико од нас није мењао. Како тада пре шест-седам деценија тако и данас. Посебну пажњу увек смо придавали тренутку ломљења славског колача. Ми смо веровали и тада и сада да нас тај чин, као последња нит, везује за наше далеко  праогњиште, за наше претке, за све оне који су вековима славили, и нама оставили најлепше наслеђе-Крсну Славу. Тако је и тог дана колач окићен босиљком изнет  у чело софре.Мирис тамјана из кадионице ширио се трпезом.Чича Мишо је пажљиво делио  босиљак гостима благосиљајући Славу, домаћина и укућане. Сигурним рукама је  насекао колач са доње стране, говорећи:  ٫Два ножа-четири колача.’ Затим смо окретали колач па  братски се љубећи изговарали: ٫Христос по среди нас вијек и амин…’После ломљења колача и послужења житом и вином, кренула је од руке до руке буклија-зашећерена ракија у порцеланском чанку у којој плива црвена јабука. Први је наздрављао гост у челу софре, а онда буклију додавао следећем унакрс’ преко стола уз обавезно: ٫Здрав си…’Мештани-гости, били су мало збуњени нашим обичајима али су се са одобравањем уклапали пазећи да своје нове комшије не повреде ни једним гестом. Негде предвече,  чича Мишо поведе ٫подвиком’ песму, коју сложно прихватише сви из старог завичаја:

            ٫..Лијепо ли је у пролеће

             Златибором ко се шеће…’

Наше нове комшије су се тада нашле  у тешкој дилеми. Дали да се прикључе или да немо слушају тај, за њих непознат,начин певања. Што због поштовања према новим комшијама, што због утицаја ракије из нашег завичаја, после краћег оклевања ипак су се неспретно  укључили  на опште одушевљење  и смех свих.”

Прошло је петнаест година од када сам са оцем водио овај разговор седећи поред његовог узглавља, прошло је петнаест година од када је он отишао на неко боље место и година од када је отишао мој брат који је при доласку имао само пет месеци…Одавно нема старог чича Мише, нема теткова и тетки, стрица, нема комшија који су се досељавали када и мој отац. Ја сам рођен овде, у загрљају Колубаре и Тамнаве, и већ одавно трошим шесту деценију живота. Укрстили смо се родбинским и  кумовским везама  са староседеоцима, постали овдашњи. За крсне славе походимо једни друге и данас, ипак… У нашој кући, или када се нађем на слави код неког ко потиче отуд, из старог завичаја, као некад се из горњег краја софре чује: „Два ножа, четири колача…”

Песми ٫подвиком’ нисмо вични  и нећемо неуки да  кваримо успомену на њу, али увече кад славска свећа догорева,однекуда као да јасно одјекује:

            „Лијепо ли је у пролеће…”

 

Шифра „ЛАКА“

(ЛАЗАР ВУЧИЋЕВИЋ, ул. Вука Караџића бр. 99, 11500 ОБРЕНОВАЦ, Србија)

 

Другонаграђена прича са Конкурса Сокола за 2018. годину

 БЛАЖЕНИЦА

Црквена палата, двор, велелепна зграда из 19. в., преко пута Старе православне цркве из ранохришћанског периода, позната је само старим Сарајлијама.Неизмјерно сам волио  тај дио града. Црквена палатаје и архитектонска граница  између два културно – историјска  периода,хришћанско –европског и  орјентално – турског. На Вароши, како се некад тај дио око Старе цркве звао,претежно су живилебогате српске породице. У Цековића кући, била је иПрва школа за женску православну дјецу Стаке Скендерове. Црквена палата је национализована након другог св. рата. За потребе Црквене општине остала су само два стана на првом спрату и понеко од предратних  станара, међу њима и моја госпођа Велинка, али у сопственом стану, сустанарка, а бога ми, више као подстанарка.У њен велики стан,на удбашки начин, ово више није ваше „ убачена је вишечлана  муслиманска породица са села и ту остали до дана данашњег, кињећи свакодневно госпођу Велинку, подстакнути  и од друштва, власти и полиције.

За славу св. Трифуна састајало се једно друштванце код госпође Велинке, готово увијек исти гости у исто вријеме. Славу је преузела од  тетке,  кад је наслиједила од ње некад велики иметак, али на жалост и то су све комунисти отели.

 Уласком у њену велику гостинску собу, сависоким плафоном и великим двокрилним вратима са венецијанским стаклима, старим масивним намјештајем  од махагонија, скупоцјеног сребреног и кристалног посуђа, умјетничким сликама,  портретима и иконама, са  великим  посребреним оквирима, као да сте ушли у  19. в. и сам мирис собе је другачији.На увеличаним  фотографијама,  њене родбине и пријатеља,  пажњу привлачи  начин одјевања у појединим раздобљима, госпође са тепелуцима, либадама и крзном, госпођице са шеширима и хаљинама европског кроја,  господа у фраковима и цилиндрима, униформама, са кочијама и  првим аутомобилима. Вјеродостојан ход кроз историју српског грађанског друштва, чији је културни и привредни замах  прекинуо други св. рат.  Госпођа је вољела причати  о том времену, о свакој појединој стварчици  је знала историју, повезивала их са драгим ликовима са фотографија, и с пуно љубави и пажње чувала их и износила само за вријеме слава. Обиљежавала је и св. Николу, своју славу.

Градска слава као и цјелокупан живот,  увелико се разликује од села и  народних обичаја. Све је прилагођено манирима и потребама високо отменог грађанског друштва. Њени малобројни одабрани  гости су претежно остаци из старих сарајевских српских породица.

Крсни хљеб се шара само са вијенцем около и крстом на средини, пече се у дубокој шерпи,  више има  облик торте. Обавезно је  и жито, кувана мљевена пшеница са орасима, послужи се одмах по доласку и  домаће слатко или китнкез, сир од дуња. Хљеб и жито се носе у цркву, свештеник уз молитву преломи хљеб и прелије га вином.Славски мени се састојао претежно од предјела, јела и десерта које је вољела и припремала у своје доба њена тетка, комбинација бечке и француске кухиње.

Разговарало се о свему,за св. Трифуна 1992. понајвише о тренутној друштвено – политичкој ситуацији. Госпођа Гавриловић каже, као да видим оно исто комешање  пред други рат.  Господин Станковић,  адвокат у пензији, подсјећа, бјежало се увијек  у Србију, а сад нисмо кадри, мало као у шали, мислећи на старост, наздрављајући нам, обухвативши нас све  топлим и  помало сјетним погледом, који је личио више на посљедњи поздрав. Свако гласа за своје, укључи се и другарица – госпођа Радовићка, није ни то добро, ето њен муж каже, не смије да иде више на посао у касарну у војној униформи. Сви смо  се погледали забринуто, ЈНА велика сила,  високи официр се склања  пред сарајевским чаршијским шанерима и уличарима. Измилила Андрићева факир фукара! Шта ли тек чека нас, у име свих питала се госпођа Велинка, наша бивша професорица.

Догађаји су ишли много брже него што смо се надали. Босански лонац је врио у сто кључева. Убиство српског  свата на Баш-чаршији,  1. марта, наговјестило  је тешко невријеме.  Априлске демонстрације,улична пуцкетања, РТВ извјештаји и пропаганда, брзо су  довели  и до  подјеле територије, на српску,  и у почетку, муслиманско – хрватску.

У граду,  зелене беретке су одмах  почеле тортуре и привођења Срба без икаквог разлога и свака друга злодјела, која је кадар смислити само неук,  похлепан и зао човјек,  кад уз  пушку узме закон у своје руке.

Успио сам у задњем тренутку да се извучем на периферију града, на слободну српску територију.  Избјеглице су пристизале са свих страна, међусобно смо се кроз причу  упознавали и насељавали претежно по викендицама или код родбине и пријатеља. Мислили смо да то неће дуго потрајати.  Ми имамо своју војску,  у историји нисмо били јачи, одморни и добро опремљени у сваком погледу. Питали смо се стално,  зашто та наша војска више не реагује. Шта чека!? Ни слутили нисмо, да смо  ми та   војска, који смо својарадна мјеста, куће и станове,замијенили за ровове и пушке.

Упознао сам једног млађег саборца Слободана– Бобу, такође из Сарајева,  доброћудан, често замишљен и помало тужан. Каже, сестре су ме звале да идем са њима у Београд.  Старија Цана  успјела је  задњим авионом да оде са вјереником Хрватом, а млађа његова близнакиња и имењакиња са студентима. Нису имали родитеља, отац крајишник, окорјели комуниста, бивши полицајац, рано отишао у пензију, али и поред уживања, погоди га срчана кап на мору, баш у Бечићима, одмаралишту бившег СУП-а.Мајка болешљива још од младости, ратно сироче из другог св. ратакао и отац, умрла је прије три године.  Одгајани су без икаквих вјерских правила, нису знали за славу, нити иједан српски вјерски празник и обичај. Отац је био врло осион, при помену на било шта вјерско, слијепо привржен Савезу комуниста. У његовој кући, волио је то често рећи, тамјан неће никад замирисати!

Дочекасмо заједно и Ђурђевдан, славу многих породица у Сарајевском пољу.   Дођите на славу сутра, и поведите Слободана да види наш обичај!Не требате носити никакве милости, само на чашу,  каже нам у шали Васо,   дан прије,  кад је кренуо  са положаја  кући.

Дошли смо у предвечерје Васовој кући, чуо се  покоји пуцањ,  понекад и   рафал. Нисмо се плашили изненадних упада, а тек уз ракију,  опусти се и тијело и душа, срце постане ко Русија, нема страха.  Васова породица је бројна, заједничко домаћинство. Отац, домаћин старог патријархалног кова, упућује смирено и богобојажљиво своју чељад и госте  на славски обред , да се обави оно ради чега смо дошли. Мало се убрзало са ломљењем колача, све се прилагодило ратним  условима. Умјесто старог долибаше, сједио је нови, средњовјечни војник у униформи војске Р.С. под иконама св. Георгија и св.  Василија. Остали по сродству и старјешинству, претежно војска, долетили кажу,  мало са положаја да помену свеца, али богами, више,  да се  причесте.   

Бобан је пратио са великом пажњом  цијели славски церемонијал . Устајање и ритуално прање рука, кађење тамјеном, молитве, читање славе уз славске чиниоце, крсну свијећу и буклију, подизање и ломљење крсног шареног  хљеба-колача,  уз надахнуте здравице пуне симболике и славске обредне пјесме:

« Ко сла-ви, ко сла-ви, ове го-ди-не, Да-бо-гда, да-бо-гда  и до-го-ди-не.»

 Смисаоне   поруке и значења сваке изговорене ријечи, потпуно су опчиниле Бобана.Ово је заиста величанствено, никад ништа љепше и искреније нисам чуо, видно узбуђен и  одушевљен, из дубине душе, у заносу је рекао  Бобан. Ово је вриједност коју треба чувати, морам  почети и ја славити .На крају смо сви запјевали мало лакшу мелодију,  као  бећарац , да могу сви прихватити.

„ Кад се братска срца сложе, и олово пливат може“.

 

Рат је, узима жртве, али  вријеме брзо пролази,  привикавамо се на нови начин живота без струје, оскудице у бољој храни, воду носимо са извора.    Размишљам стално о слави како да започенем и коју да узмем, а сањам и често мајку Марију, повјерава ми се Бобан, Па ето таман, узми ту славу, по мајчином имену, Блага Марија, 4. августа,  наша смјена је тад слободна. Закључили смо то заједнички, док смо се картали и чекали да нам проври кафа, коју смо припремали  на плати од неког шпорета, између два камена.                             Никад слађе кафе!

Сви смо ту да му помогнемо, први пут слави, није шала и то у рату, некад се мора почети.Васова мајка је обећала нашарати хљеб, остале комшинице, нове познанице исаборци, свако понешто и ето славске гозбе. Бобан никад није био сретнији, већ се и крстио  у строју са осталим некрштеним борцима. Радовало га је посебно што му у посјету долази сестра близнакиња, Слободанка, коју су такође од милоште звали Боба, понекад Бобана.

Било је добро одмакло подне, кад је Боба прешла преко импровизованог мостића преко рјечице Касиндолке код Папазових кућа, упутивши се утабаном стазом према  Которцу.  Уморна од макадамског пута преко обронака Јахорине и пјешачења, сјела је да се мало одмори у хладовину једне јабуке савијене од рода. Посматрала је околину,  присјећајући се града и њиховог трособног стана на Ченгић Вили,  у коме су остале многе њихове успомене. Снажне детонације негдје у близини и  мноштво гласова,  панична дозивања, људи и возила у покрету,  хитна својом сиреном што тужно завија и крчи пут до болнице, продрма је из темеља. Пуца се из свих оружја, њој се чини да ће се небо саставити са земљом. Разабире у мноштву гласова, турци напали са Игмана на Војковиће. У страху не зна ни како је, ни када је стигла до братове викендице. Затиче непознате забринуте, тужне и плачне људе. Шок за шоком, брат тешко рањен,одвежен  у болницу Касиндо. Предвече одлазе  до болнице, добијају  информацију,  пребачен хеликоптером за Београд.  Мајко моја што смо овако несретни!

Враћају се у братову кућу, људи свраћају, неки су ту као домаћи, прилазе питају се,  двије млађе жене послују по кући, ту је и једно трогодишње мушко дијете, стално нешто запиткује.  Боба га не разумије, слабо још изговара ријечи. Као што и не разумије комплетну ситуацију. Ови људи овдје припремају се за  славу, а њен брат у Београду на ВМА бори се за живот. Нема снаге да реагује,  препустила се потпуно њима.

Дође и старија жена са завежљајем, одвеза га и стави на сто, показује присутнима:

„ Гледај како је само лијепо испао, јуче сам  цијели дан шарала, данас пекла два сата, да се лијепо извуче, нигдје није нимало препуко, свака се шара лијепо распознаје, ниједна није потонула, погледај само како је велика ружа испала, ко саливена.Шта ћемо,  морамо обавити, његова је то била велика жеља. Све смо припремили, а ево и ти си сине овдје, мјесто њега, тако је бог хтио, а и да ниси, ми би то обавили, наш Бобан је то заслужио.“

Усташе сви и окупише се  око стола, главну ријеч води старија жена, Васова мајка.

„Ајде Ацо, очи моје, очитај нам славу, колико си упамтио, тако си обећао Бобану.“

Ацо једва дочека и притрча столу. „ Оцу, оцу.“   прекрсти се и поче:  Сава,вајсава изиво тојица, савимо саву, гопода насег, вејиког, умојено, пебогосоеног, и, и,  мојимо се,… сетом Јуки, и Матиу,и мојимо сетога Јојана и Мака, и, и се,се дуге сеце, до, до неба, до суњца, да,  да, помогу , насем бату, Бодану! „

Бобана није разумјела шта Ацо говори, али је прожимала језа, слушајући сладуњави  дјечији глас у полумрачној соби, гдје једину свјетлост даје велика славска свијећаи молитва људи које је зближила заједничка невоља.

„Фала Богу, на добро ће изаћи. Ево и свијећа смирено служи ! потврђује Васова мајка и обрати се Васи:

 „ Ајде сине, неколико ријечи само да поменемо славу и преломимо колач. „

Васо се прекрсти и поче да  чита здравицу хљебу.“ Помози Боже и повесели!

Боба је поново у мислима одлутала, сад до Београда, сјетила се шетача, Теразија, корза, безбрижних погледа, никад ти људи тамо не   могу схватити, какав се живот одвија овдје.  Пренула се кад је Васо завршавао своју кратку молитву.

А ову ћемо трећу у најбољи час, сви се прекрстише, у име Бога и Свете Тројице и мајке Богородице, која може да нам поможе.

Васо узе хљеб, подиже га високо, окренуше га три пута,  начини крст десном руком « двије половине , четиричетвртине и 318 богоносних отаца «,преломише га преко руке.

Велика ружа која представља домаћина остала нетакнута, Васова мајка задовољна тумачи, ево видиш, домаћин стоји у кући, биће добро ако богда и даде је Боби.

„ Ајде заложимо сада, фала богу има се и шта, само да нам буде добро наш мили Бобан!  Данашња Блаженицо и Богомајко Чајничка и сви свеци Божи помозите данас и вазда  српским јунацима.“  Сви се прекрстише и подржаше у молитви.

Боба је узела велику ружу, пољубилаје, чврсто стегла на своје груди, и дуго, дуго плакала у полумраку, док су остали тихо причали, а ноћну тишину пресјецали повремени рафали.

Бобан је преживио ране, након лијечења на ВМА ,  вратио се као РВИ наставио да се лијечи код куће, помагала му је његова сестрица, док се тајна љубав није расцвјетала. Оженио се дјевојком из краја у току рата, уз свадбене пјесме и музику, мјешавину разних стилова, војничких униформи и одијела свакојаких боја из страних хуманитарних пакета. Остао да живи у новонасталом граду Источно Сарајево. Има двије кћери и сина. Блаженицу слави и даље на наш, сарајевско – пољски  начин. За  св. Илију прислужује велику свијећу за мајку и све њене настрадале у цркви у Кореници.

Боба се удала за саборца са везе, избјеглицу из Зенице. Још у току рата у  ослобођеном насељу  Зораново,  започели су заједнички живот. Крстили су се и вјенчали  пред сеобу у цркви св. Саве у Блажују, након Дејтона, потписаног на дан славе Св. Арханђела Михаила.Сељакали су се девет пута, своје ново гнијездо  савили су у Бијељини. Имају двоје дјеце, славе ријетку али лијепу  славу,  Цвијете.

Цана се није зауставила дуго ни у Њемачкој. Како се у њеном  вјеренику брзо истопило  Титово југословенство, још се брже  развило  Фрањино усташтво, подпомогнуто њемачким привилегијама.  Нису више могли заједно.            Свако је бранио своје !  Она је жељела само што     даље! Даље од  Европе,   од Балкана, што даље од Срба, Хрвата, Муслимана,  и пронашла пут до Канаде.  Тамо је заморена од крчења нових путева и самосналажења, нашла избјеглицу из Коњица, бившег логораша. Крстила се и вјенчала у цркви св. Саве у Торонту. Сестри и брату јављала се често. Муж није био дуга живота, због убоја и рана задобијених у логору.  Наставила је да слави његову славу, св. Јована, заједно са сином. Гдје је Србин ту је слава!

Шифра : Ивањдан

Напомене уз текст:

Пошто је прича је заснована на аутентичним дешавањима и личном учешћу, чак су и многа имена остала непромјењена. Прича има више карактер документа, смишљено, на уштрб етнографско – умјетничког и управо ради важности историјских чињеница и склоности нашег народа  брзом забораву, желио сам то још једном поновити у својој причи.Важно је такође и поменути заслужне српске породице и  културно – вјерска добра и храмове у Сарајеву, које су Срби градили и сачували у најтежа друштвено – економска и политичка времена. У каквом су стању сада и ко у њима живи !?

Ево мало додатних инф. о ликовима:

Госпођа Велинка је умрла 93.г. у јануару, према казивању, својом смрћу, за дивно чудо нису рекли да је убио снајпер са Требевића, што иначе често говоре за сваког настрадалог Србина. Наравно, одмах су се   проширили  на њен преостали дио стана. Унука од тих су – станара Скендера је постала наркоманка и у том стану отворила хостел,  блажи израз за нешто друго.

Ацо је електроинжињер, ожењен, живи у И. Сарајеву. Васо је у пензији, живи у својој кући у Војковићима испод Игмана, са својом породицом.

Брату ( Бобану ) и сестрама ( Цани и Бобани ) имена су измјењена, због Бобановог сина који сада ради у заједничким органима у Федерацији, плаше се препознавања, иако им је драго што су ушли у ову причу.

Тако увијек се нечега бојимо, и  ради неких и нечијих  интереса губимо главе, територију, културна добра, национална знамења, и на крају морамо то крити, стидити се, потискивати трауме итд. Породица њихове мајке Марије и и већина сељана  у Кореници код Удбине ( Лика ) запаљено је у цркви на св. Илију, она је преживјела јер је била код оваца.

Штета је што се није могло  због ограниченог броја редова, навести још доста занимљивих ( важних )  чињеница, ликова и ситуација, које су настале  преко ноћи у главном граду БиХ, гдје се најмање то очекивало, а тобоже највише градило братство и јединство.

За мјештане Војковића и комплетног доњег дијела И. Сарајева, 4. август је дан одбране, јер се надчовјечанском снагом успјело  одбранит.  Муслимани су имали  велике  губитке, иако су имали  доминантан положај. Више никад нису покушали, једном приликом у зиму кад су се ти исти Алијини бојовници жалили да им је хладно на Игману, он им је поручио „ Сиђите у Војковиче па се огријте ! „ Нису га послушали, радије су остали гријати се у земуницама до краја рата. И о тој борби се може и треба више испричати.

Крсна слава,  тема вашег Удружења, може да се уклопи у цјелокупан ток ратнихдешавања,   сви знамо да су највећи напади били баш на дан славе и осталих вјерских празника, и то се такође понавља кроз историју. Тако обичаји настају и нестају у ванредним приликама, преносе се традиционално, из генерације у генерацију.

Ја сам тешко рањен 7. јула 1993. На Ивањдан ( Јована ) и зато сам шифра Ивањдан а не Ивањица како сте објавили. Прошла моја шифра произилази управо од Ивана и Бурлица, старог нашег презимена са којим смо дошли из Херцеговине у Сарајевско Поље прије три стотине година.

Пошто ја не могу ни овај пут доћи на додјелу награда, зато сам ово све испричао, уколико то не ремети вашу програмску концепцију, замолио бих вас! Новчану награду поклањам за одржавање споменика Дражи и његовим пратиоцима. Не морате слати поштом ни Диплому, преузећу ја кад будем навраћао у манастир.

Надам се да ћете ме правилно разумјети. Немојте се чудити овим мојим намјерама и жељама,   иначе све своје новчане награде   дајем у хуманитарне сврхе!

Уколико вам буде још нешто потребно, реците, спреман сан увијек за сарадњу !

Хвала још једном на награди ! Желим вам много успјеха и задовољства у даљем раду !

                Искрен братски поздрав !    

Бранко Пјевић ( Иван Бурлица ), Источно Сарајево