IMG_8112

ПРИЧЕ ИЗ НЕБЕСКЕ СКРИВНИЦЕ

Нова књига Невенке Пјевач у издању ИК „Дабар“ и ССД „Соко“

 

ПРИЧЕ ИЗ НЕБЕСКЕ СКРИВНИЦЕ

Невенка Пјевач, доктор географских и магистар богословских наука, иначе вјероучитељ у основној школи „Јован Стерија Поповић“ у Новом Београду и при храму Светог Великомученика Георгија, у издању ИК „Дабар“ и ССД „Соко“,објавила је своју нову књигу – збирку кратких и занимљивих прича под насловом „Приче из Небеске скривнице“.

По ријечима ауторке идеју за збирку кратких прича добила је након што је њена кратка прича „Дата реч“ 2012. године побједила на конкурсу за кратку Васкршњу причу часописа за духовну и културну просвјету „Соко“ Добрун-Вишеград.

„Различитост, али и истовремено сродност 26 прича које се налазе између ове две корице, личе на текстуалне преграде које носе другачије наслове, али су тематски усаглашене и као да се подразумевају: једна за другом се танано нижу“, написао је у рецензији за ову књигу протојереј ставрофор Драгомир Сандо.

Приче Невенке Пјевач, професор Блада Ђурковић из Сомбора, оцјењује оригиналним књижевним стваралаштвом које је изнедрило једно време.

„Писање Невенке Пјевач је културни изазов за сваког читаоца и историографско врело које познате ствари открива на нови начин и чини да је наш књижевни живот и данас свеж“, нагласио је професор Ђурковић у својој рецензији за ову књигу.

Ауторка подсјећа да је грађу за ове животне и поучне приче прикупљала у разним приликама: док је ишла на посао, чекала аутобур или једноставно стајала замишљена над неким својим проблемима.

„Људи би ми се просто поверавали. Носила сам тај тежак Крст, често и плакала. И када нисам могла у срце да примим такве тешке животне ситуације, ја би их записивала, од чега су настале и неке од ових прича“, истиче Невенка Пјевач.

Она је поред двије књиге до сада објавила један уџбеник и бројне стручне радове, те шест књига из области теологије и три дјечије књиге. Уредник је дјечијег часописа „Благодарник“ и члан редакцијског савјета дјечијег листа „Светосавско звонце“, а из љаубави према појању води дјечији црквени хор „Ђурђевак“.

Кгигу „Приче из небевске скривнице“ штампао је „Графичар“ из Ужица.

Славко Хелета

VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ СОКОЛА

Првонаграђена кратка прича часописа „Соко“ Добрун-Вишеград за 2017. годину, на тему „Крсна слава у мом завичају“

„Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога „

Дубоко   у мени остали су урезани народни живот и  наши стари српски обичаји, посебно  из мога ширег завичаја горњег Подриња,  фочанске регије. Свака фамилија  зна се  по презимену, из кога је села и какав  глас носи  у широј околини.Свако село има своје истакнуте људе, умотворе и видаре, народне самоуке мајсторе, пјеваче и свираче, хероје и јунаке  о којима су исплетене многе легенде и народне приче. Нека села су чувена  по природним богатствима, шуми, доброј води,  родној њиви  и воћњацима.У нашим селима око  Дрине  обичаји су се добро одржали,  за нас дјецу најдраже су биле славе. Бројали  смо сваки дан до славе, радовали се сваком нашем госту, а одласку у госте некој својти на славу,  био је то велики догађај.Негдје иза друге половине двадесетог вијека, око педесет и треће године, народ се још није опоравио од рата,   нових уредби,  удбашких акција, пореза и прогона, а да зло буде веће,  хиљадудевестопедесета година бијаше  сушна и неродна, каква се дотад није  упамтила.  Многе  породице тешко су излазиле на крај да исхране и чељад и стоку.

Моја мајка је била родом из Јошанице, једног засеока преко Дрине, код Фоче. Први пут сам са њом  кренуо из мога родног  Жешћа, пред славу Св. Николу,  баби и ђеду. Мајка ме повела да се упознам и играм  са својим рођацима, а она ће припомоћи баби Даши и ујни Зори око славе. Увијек су имали доста гостију, а те године су  очекивали и нове пријатеље о слави. Доћи ће мамина млађа сестра Вида први пут по удаји, својима у првине.

Прелазећи мост код Устиколине,  мало сам се нагнуо да видим каква је то вода Дрина о којој сам чуо много страшних прича од старијих људи али и пјесама. Свјежина воде, дубина,  плаховитост и посебна зеленкасто – модра боја у мени су истовремено изазивале и страх и дивљење. Мајка ме зовнула и опоменула да се не нагињем и не гледам у воду,  може ми се занебесати и вода ме повучи за собом. Послушао сам мајчин савјет и брзо  претрчао мост, кренувши  за мајком путем према Јошаници.

Куће у нашим брдско – планинским селима тако   и  Јошаници,  разбацане су по косама, удолинама и завјетринама, у странама, негдје више груписане,  а негдје мање, има их доста и на осамку.    Мајка ми је још раније показала која је  ђедова кућа и гдје морамо изаћи. Прилазећи селу баба, мајчина мајка,  нас је примјетила са прозора и пошла нам у сусрет и загрљај   раширених рука и мало сузарадосница. Сусрет мајке и кћери увијек је дирљив. Баба је пошла да и мене пољуби, а ја сам се држећи  мајци за сукњу крио  иза ње. Мајка се смијала и мало ме ко  прекоравала и бранила:

„ Види ти малог лопова што се сад  застидио, а стално ме путем запиткиво кад ћемо стићи, колико још има …!“

Баба , сретна што нас види, старачки узбуђена,  миловала ме по коси и  тепала:

„ Родила га баба, родила, родила, моје мило  унуче, колико ми је само нарасло ! Ево ко ће баби на славу долазити ! Благо ти је мени ! „

Упознао сам и остале укућане мога ђеда Милована,  брзо их све заволио, крв није вода.За кратко вријеме, мајчин род  постао ми је близак и  драг као и моји  Жешћани.

Са мојим малим рођацима  и другим вршњацима из  села, упознао сам  и цијелу Јошаницу. На тим нашим путешествијима,  готово увијек у исто вријеме, око подне,  сусретали смо једну млађу жену.Носила би на себи крошњу  – сепет сијена према овчарици на једном узвишењу и ту на торини, док би овце мирно зупкале сијено, она би загледана у долину према Дрини, стајала са рукама на леђима,  пјевушила тихим, више тугаљивим гласом исту пјесму и мелодију.

„ Дрино водо ја те не би клела, Да ми ниси браћу однијела.“

 

Вођени неисцрпном дјечијом енергијом,кад год би устаљеним пречицама, налетјели  поред њене штале и куће, нагло би се  умирили, уљудно  би је поздравили и тек кад мало одмакнемо  поново заграјали. Она би нас мило  погледом,  уз благи осмијех  отпоздравила, а некад пропратила устаљеним поздравним ускликом:

„Само напријед војско моја!  Живи били соколићи моји !

 Објаснили су ми сви у глас да је то несретна Цвијета,  изгубила своју браћу у рату, однијела их хладна Дрина, она остала неудата у кући оца и мајке да чува огњиште. Сви јој се диве и сажаљевају је, понеко и осуђује, али не злонамјерно.

Пошто многе фамилије у широј регији Јошанице славе св. Николу као и моји Благојевићи , осјећала се предславска живост на сваком кораку.   Најчешће   састајалиште дјевојака и момака, било је на води, а гдје је младост, ту је шала, смијех и пјесма. Полетна и здрава младост, коју не могу  да  спутају ни удбашки прогони, сушне и  неродне  године. Село ври од живота, чују се звона на све стране и рика волова на појилима.У кући мога ђеда свако се удешавао на свој начин, за славу се мора и љепше обући. Окућница је лијепо сређена, на дан славе,Ђедова кућа  сва блиста, одише чистоћом, мирише на тек окречене зидове. Најбоље је уређена велика  славска соба, за то су највише заслужне ујна Зора и моја мајка. Украсиле  собу разним тканим простиркама  и везеним ручним  радовима. Велики  шарени  ћилим прострт по поду, на зидовима окачене  ираме, живих боја. Кандило смирено служи, иконе св. Николе, Богомајке Чајничке, св.Оца Василија, окићене  везеним пешкирима, испод икона завјес рађен златовезом,  слава теби је боже , на прозорима везене драперије. Преко великих столова пребачени столњаци,      извезени ситним везом по крајевима. На столу керамички, глеђосани  бардак са ракијом и неколике дебље стаклене чаше,  тежачка велика свијећа која се прислужује прије подне.  Велика  славска соба  сва  мирише на босиљак, шену,  дуње и јабуке. Мирис трава и здравог воћа, помјешан са мирисом тамјана, у чистој и лијепо намјештеној  соби са кандилом које служи од јутра,  заиста је незаборавни тренутак једног времена, важног и узвишеног чина  славског обреда и обичаја у српско – православном календару.

Ломљење крсног хљеба, колача или ћурека како се каже у нашем крајуобављало се након што сесвигостиискупе, мало испричају и упознају. Домаћин, мој ђед,  дао је знак најстаријем ујаку Петру да је дошло вријеме дизања у част славе и ломљење колача. Ујна Зора је  прво донијела леђен, бокал воде и пешкир за прање рука, затим је окадилаиконе, паредом домаћина, долибашу, кума и осталегостепо старјешинству.  Пошто  домаћин распореди све госте по пречини,  извини им се  и каже да одлази на пут,у млин по хљеб, или да донесе још ракије и вина, а да се они сами  снађу док се он не врати. Уобичјено је било, да у другој просторији стара домаћица, моја баба,  већ припреми славскиколач, крснусвијећу и буклију.

Ђед сепојавио  са својим најстаријим сином, мојим ујаком, на вратима славске собе, уз„повику– тјерање волова“  Оојс, Шароња, ај Милоња.Ђед носећи славске чиниоце, обраћао се гостима :Ево мене драги гости, јесте ли ми ради. Опростите што сте ме чекали, дошосам „садалекапута“ измлина. На путу свашта ме снађе, али се не дадо, све сам савладо и дониосам ове божије дарове. „ 

Гости су  одмах устали,  одобравају му све и прихватају га : „Добро нам дошао !“

Преддолибашуи кума суставили буклијуса славскимколачем, крснутрокраку свијећу, прислужио  је  ђед, а славарицу  је потом читао – говорио  Јован, најмлађи мој ујак, течно, гласно,  милина га било слушати. Честиталису му сви и наздравили,  послије чатења приступили су  ломљењу колача.  Главни церемонијал  водио је  долибаша. Жито, прекадња, долазе иза читања славе , мада има примјера у истом селу гдје прекадња долази након буклије, а буклија након ломљења колача, за вријеме вечере„ сто села,  сто обичаја – адета „  Крсни хљебокрећетрипута, приокретањуприпомогнему и кумкојије увијек са деснестранедолибаше, тако домаћин и долибаша преломе колач прекоруке или главе.Преломљениколачкумпрелијевином у видукрста. Наконломљењаколача, запјевасе обредна славска пјесма,прво мушкарципа онда жене.

„ Коподижевишњуславу „.пјевали су ђед и моји ујаци, сложна грла, сви ко један.

Послије пјесме  кренула је буклија–слатка ракијау којојсустављенетријабуке и  друга обредна славска пјесма са посебном мелодијом .

„ Ре-домре-дире-ди-ца, До-ђеку-муздра-ви-ца, „ .

Наздрављање уз пјесму се наставља- реда, унакрсно, првокум, паондагост  с другестранестола и тако редом,  захваљују домаћину, благосиљају кућу и чељад, моме ђеду на здравом и бројном породу, кућној слози и љубави.

Потакнуте тим тренутком, породичном слогом и срећом, запјевале су сложно и мелодично мојамајка, теткаи ујна Зора, да се језа у сваком подизала.

„ Домаћине на добром си гласу, пуна кеса сабља о појасу“

„Лијепе су те окитиле гране, четири сина са четири стране.“

Сви гости су били одушевљени  и  пјесмом и пјевањем,  пожеливши моме ђеду да ускоро ожени и млађе синове од добре фамилије. Њих тројица ко три висока бора, стајали су један до другога,  благо се смјешкали,  одобравали и само наставили  пјесму.

Послије ломљења крсног хљеба и  вечере гости бисе мало опустили и  слободније разговарали и  пјевали  шаљиве пјесме.Зетови задиркују младе пунице, жене се издвоје у другу просторију и   међусобно тихо проегленишу.Нас дјецу тјерају,  али ми се некако снађемо, увијек смо ту кад  треба нешто скривено, чути и видјети. Дјецу је увијек занимао свијет одраслих, али велика разлика је некад и данас и са сјетом се присјећам прошлих времена, нашег села, славе и обичаја, дјетињства и одрастања, старе школе и ђака вршњака, пруге и воза који је пролазио  годинама поред Дрине.

Долазио сам на славу и касније мојим рођацима, иако много  бројнији, у више кућа, живили су у насљеђеној љубави и слози.Свака фамилија, породица  са собом је носила  и  своју причу,  историју, муку  и тугу, наду у бољу будућност.  Препричавање  буди  изнова машту  о тим  догађајима, као да су се десили јуче.Остала су  ми у лијепом сјећању многа славска окупљања,   породична предања о настанку славе, доласку   предака  на наше подручје. Нажалост остала ми је у срцу и велика туга, када сам на Никољдан деведесет друге године са групом својих сабораца стигао у Јошаницу, попаљено и разорено село, послије масакра муслимана, баш на дан славе,  док су Срби ломили крсни колач и подизали вишњу славу, пјевали славске пјесме, радовали се крсном имену. Стајао сам ошамућен, занијемио на згаришту ђедове старе куће и нових кућа мојих рођака из којих се још димило и догорјевало што је могло горети. У мени је  све стало, на моменте губио сам  свијест,  мјешала   се прошлост и садашњост. Учинило  ми се као да негдје још одјекује  прекинута славска пјесма, врисак ме пресјеца, леди крвне жиле,дим  уједа за очи, гуши ме. Кукњава у ноћи одјекује дринском котлином,  висока брда не дају ни јауку у висину, одбијају се и разлијежу низ стрмину, све вуче Дрина себи, као да само постоји један пут, низ Дрину. Морам потражити своје, а бојим се истине. Тумарајући преко згаришта и поломљених ограда, ударих на једнустару оронулу кућу,  није запаљена. Зар има нешто у овој зимској никољданској ноћи да не гори. О мој Боже, сјетих се,то је кућа несретне покојне Цвијете. У њој је давно слава прекинута, њено огњиште сатрвено, овај пут у њеној кући се није  славило,  потомци старих крвника, нису имали коме ноћас да крвљу угасе свијећу и прелију крсни колач,  домаћице која га је  шарала.

Морам ићи даље, и Цвијета је имала снаге, туговала је сама и пјевала  муци за инат. Само  жив човјек  може бити од користи, мора неко поново  подизати огњишта  из пепела,  бранити отаџбину, ићи богу на истину.

Април, 2017.г.

Шифра:   „ Иван Бурлица „

Бранко Пјевић,

Равногорска 25,

Источно Сарајево

Конт.тел. 065/ 490 – 819

СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЊНА КРСНА СЛАВА

У Добрунској Ријеци код Вишеграда свечано прослављена крсна слава Српско соколско друштва „Соко“ из Добруна код Вишеграда

НАГРАДЕ, ПРИЗНАЊА И ЗАХВАЛНИЦЕ

Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна, 12. маја 2017. године, у присуству бројних чланова и гостију,прославило је крсну славу Светог Василија Острошког у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци, недалеко од Вишеграда.

IMG_8079IMG_8076

Након резања славског колача кога је обнавио духовник„Сокола“, архимандрит Јован Гардовић, саопштени су резултати конкурса за кратку причу коју традиционално расписује часопис за духовну и културну просвјету „Соко“ из Добруна.

Најбоља прича Бранка Пјевића из Источног Сарајева

Бранко Пјевић из Источног Сарајева побједник је првог конкурса за кратку причу часописа „Соко“ на тему „Крсна слава у мом завичају“. Њему је уз повељу припала и новчана награда у износту од 300 КМ.

Пјевић је на овај конкурс, под шифром „Иван Бурлица“, доставио кратку причу под насловом „Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога“. Пошто је био спријечен присуствовати додјели награде, његову причу је прочитала Милица Кусмук, новинар Радио Вишеграда.

Аутор првонаграђене приче је етнолог  и  антрополог из Источног Сарајевоа, рођен је 1959. године, стално запослен у КПЗ у  Источној Илиџи.

За причу „Осмех Светог Јована“, пристиглу на Соколов конкурс под шифром „Дан када је Свети Јован долазио комшијиној кући“, аутору Слободану Ристовићу, настањеном у Рогатици, односно Белим Земљама код Ужица, уз повељу припала је и новчана награда од 200 КМ.

Ристовић је истакнути српски писац и пјесник, рођен 1952. године у Чајетини.

Повеља и новчана награда од 100 КМ, по оцјени жирија Редакције часописа за духовну и културну просвјету „Соко“, припала је Тањи Милутиновић из Београда, која је на овај конкурс доставила причу  „Авантура“, под шифром „Поље сунцокрета“.

Ауторка је добитница бројних награда на конкурсима за кратке приче и пјесме.

Прије овог циклуса посвећеног обичајима уз крсну славу, часопис Соко је у предходних 10 година реализовао конкурс за кратке Васкршње приче. Најављено је да ће науспјешније ускоро бити објављене у заједничкој збирци, у издању „Сокола“ и Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, са сједиштем у Добрунској Ријеци код Вишеграда.

Примјер младог пјесника-Ђорђа Вујанића

„Након традиционалног наступа основаца из подручне школе „Вук Караџић“ из Добруна, који су колективни чланови „Соколове“ Драмске секције, Специјално признање добиоје млади аутор, основац из Срезојеваца – села Рудничко -таковскогкраја у Србији,Ђорђе Вујанић, који је почетком 2017. године у издању „Дабра“ и „Сокола“ објавио својIMG_8090у прву збирку пјесама “На раменима предака“, која је за кратко вријеме добила ласкаве оцјене критике и читалаца, рекао је Славко Хелета, предсједник “Сокола“.Ђорђе Вујанић има само 12 година и већ се прикључио озбиљним и талентованим пјесницима Србије. У Народном дому манастира „Светог Николаја“ у Добрунској Ријеци, Ђорђе се представио са три пјесме из збирке „На раменима предака“ и одушевио публику која је присуствовала  слави „Сокола”.Он каже да је инспирацију да напише своју прву пјесму „Србска јабука“ добио гледајући документарни филм „Марш на Дрину“, који говори о јунаштву српске  војске у Првом светском рату.„У мојој књизи се налазе пјесме посвећене вјери, отаџбини и завичају,али и свим оним вриједностима које красе наше претке“, рекао је млади Вујанић, иначе ученик петог разреда Основне школе „ИвоАндрић“ из Прањана.Са свега дванаест година он  сликовито описује српске крајеве, љепоте села и велике историјске догађаје.„Након прве промоције у Српском културном центру у Београду постао је члан Књижевног друштва „Запис“ из Горњег Милановца“, истакла је позната пјесникиња Љиљана Браловић из Прањана, која је узела учешће у свечаном програму „Соколове“ крсне славе.

Наступ младог Вујанића су још свечанијим учиниле његове сестре Ленка и Милица,које су извођењем српских пјесама са Косова и Метохије и Старе Србије одушевиле присутне. IMG_8086 IMG_8088

nagradjeni ucesnici i sokolasice

Захвалнице дародавцима, секцијама и члановима

На овој свечаности захвалницесу добили општина Вишеград и Зависно предузеће „ХидроелектраненаДрини“ из Вишеграда, који по традицији финансијски подржавају бројне активности осам „Соколових“ секција и око 200 чланова.

Захвалнице су додјељене и спортској секцији „Бамби-Соко“ и  Драмској секцији „Сокола“.

Поводом 10 година од оснивања захвалниве су додјељене и најактивнијим чланицама „Соколове“ секције Кућне радиности:Бранки Чарапић,Марији Бугарин, Драгани Лучић, Вери Огњеновић, Милади Мочевић, Госпави Милутиновић, Свјетлани Шимшић, Илинки Зарић, Мирјани Александровић, Гордани Хелета, Ранки Кузман и Мири Голубовић, те члану „Сокола“ Славенку Бојанићу.

„Свети Василије Острошки све нас је зближио и окупио и ако многи покушавају да нас подијеле. Сви треба да се угледамо на живот Светог Василија који је много пропатио, али је увијек ишао за Богом. Зато и наш народ, слиједећи примјер Светог Василија Острошког, налази излаз и опстаје“, рекао је архимандрит Јован Гардовић у краткој бесједи на крсној слави „Сокола“, Светом Василију Острушком.

Јована Боровчанин/Мира Андрић

 

VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100

ПРВО МЈЕСТО БРАНКУ ПЈЕВИЋУ ИЗ ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА

Резултати првог Конкурса за кратку причу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград на тему „Крсна слава у мом завичају“

ПРВО МЈЕСТО БРАНКУ ПЈЕВИЋУ ИЗ ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА

Бранко Пјевић из Источног Сарајева побједник је првог конкурса за кратку причу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград на тему „Крсна слава у мом завичају“. Њему ће на свечаности Крсне славе Сокола, Светог Василија Острошког, у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда, бити уручена повеља и новчана награда у износту од 300 КМ.

Пјевић је на овај конкурс, под шифром „Иван Бурлица“, доставио кратку причу под насловом „Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога“.

Аутор првонаграђене приче је етнолог  и  антрополог из Источног Сарајевоа, рођен је 1959.године, стално запослен у КПЗу  Источној Илиџи.

Бави се од 1980. године прикупљањем, обрадом и презентацијом материјалне културе затематске изложбе. Радове из области етнологије, антропологије, фолклористике,  туризма и екологије објављује  у стручно научним и популарним часописима Републике Српске, БиХ и Србије. Значајан допринос дао је развоју и раду фолклорног и културног  аматеризма у многим културним и туристичко – еколошким манифестацијама.

За причу „Осмех Светог Јована“, пристиглу на Соколов конкурс под шифром „Дан када је Свети Јован долазио комшијиној кући“, аутору Слободану Ристовићу, настањеном у Рогатици, односно Белим Земљама код Ужица, уз повељу припала је и новчана награда од 200 КМ.

Ристовић је истакнути писац и пјесник, рођен 1952. године у Чајетини.

Повеља и новчана награда од 100 КМ, по оцјени жирија Редакције часописа за духовну и културну просвјету „Соко“, припала је Тањи Милутиновић из Београда, која је на овај конкурс доставила причу „Авантура“, под шифром „Поље сунцокрета“.

Ауторка је добитница бројних награда на конкурсима за кратке приче и пјесме.

Прије овог циклуса посвећеног обичајима уз крсну славу, часопис Соко је у предходних 10 година реализовао конкурс за кратке Васкршње приче. Најуспјешније ће ускоро бити објављене у заједничкој збирци, у издању Сокола и Издавачке куће „Дабар“, Митрополије дабробосанске, са сједиштем у Добрунској Ријеци код Вишеграда.

Славко Хелета

БАМБИЈЕВИ ФУДБАЛЕРИ ЗАПАЖЕНИ НА ЗЛАТИБОРСКОМ ТУРНИРУ

           У организацији  ФК Црвена Звезда на Златибору је 3. маја завршен четверодневни турнир који је окупио више од 2000 фудбалера  из цијелог региона. Фудбалери су се надметали у седам старосних категорија и то 2004-2005-2006-2007-2008-2009-2010 годиште. 50 фудбалера Бамби-Сокола јa је узело учешће на тако великом турниру захваљујући Златку Зеби, који никада не заборавља наше дјечаке и увијек покушава да нам помогне што се наших циљева тиче. Ми смо играли у зри старосне категорије  2005-2007-2010 годиште и постигли више него запажене резултате

2005                   2007 2010                                                                                                                                                                                  

-2010 годиште -5 мјесто и медаљу за  Fer Play. Ово је уједно и прво велико такмичење за ову генерацију

-2007 годиште -7 мјесто  (са једним поразом од екипе код које се касније испоставило да су играли са старијим играчима и дисквалификовани са даљег такмичења). Остаје жал што нам је касно јављено па наши играчи нису могли доћи на завршницу на којој би сигурно остварили добар резултат. У овом годишту су било 32 екипе

-2005 годичте – 4 мјесто ( четири побједе  до полуфиналне утакмице, гдје смо се састали са екипом  Црвене Звезде и изгубили са резултатом  1 : 0 и утакмицом за треће мјесто против екипе из  Чачка и изгубили такође са 1:0). У овом годишту је било 29 екипа.

Све наше екипе су показале заиста лијеп фудбал што су потврдили многи тренери, а и аплаузи многобројне публике. Поред  многих градова Србије добили смо позиве из Загреба и Пљеваља да ускоро узмемо учешће и на њиховим турнирима.

Поред фудбала и лијепих утакмица могли смо да уживамо у прелијепом  дружењу и лијепом Златиборском сунцу.

Овом приликом се захваљујемо родитељима који су превезли наше фудбалере и цијело вријеме бодрили наше екипе.

УПРАВА БАМБИ-СОКОЛА

 

nagradjeni ucesnici i sokolasice

УДOБРУНСКОЈ РИЈЕЦИ ОДРЖАНА 11. ВАСКРШЊА ТУЦИЈАДА

 ПРВЕ НАГРАДЕ ВАЊИ КОКОШАР И МАРТИНИ САМАРЏИЋ

Побједник 11. Васкршње туцијаде у Добрунској Ријеци, коју традиционално организују Српско соколско друштво „Соко“ и Манастир „Светог Николаја“, је Вања Кокошар из Вишеграда. У конкуренцији 40 учесника друго мјесто освојио је Слађан Симић.

Прву награду за најљепше ручно шарано Васкршње јаје освојила је Мартина Самарџић, друга је била Сања Кокошар, а трећи Петар Анџић.

Најуспјешнијим такмичарима организатори су уручили дипломе, скромне новчане награде и пригодне поклоне.

Због расквашеног терена није одржано такмичење младих фудбалера на мале голове.

Васкршњој туцијади, која је одржана другог дана Васкрса, предхопдила је света литургија којој је у манастирској цркви у Добрунској Ријец присуствовао велики број православних вјерника са подручја Вишеграда и Рудог.

                Славко Хелета

djordje vujanic

ПРВА НАГРАДА ЗА ПЈЕСМУ „ЗАВИЧАЈ“

Признање за младог пјесника Ђорђа Вујанића

Ђорђе Вујанић, дванаестогодишњи основац из Срезојеваца подно Сувобора у Србији, добитник је првенаграде на конкурсу Књижевног друштва ‘Запис’ са пјесмом ‘Завичај’.

На овом анонимном конкурсу су учествовали ђаци свих основних школа са територије општине Горњи Милановац.

Жири је био једногласан, а присутни пјесници на  проглашењу најбољих прокоментарисали су да је овом пјесмом Ђорђе  увелико надишао много старије генерације и одскочио у свет  великих пјесничких талената.

Академски сликар  Илија Драшкић Луњевацје,под утиском ове пјесме обећаоЂорђу Вујанићу, у знак признања за оригиналне стихове „ове велике пјесме“,насликати дио сувоборског завичаја.

Ђорђе Вујанић се, након што су му ИК „Дабар“ и ССД „Соко“ почетком 2017. године издали прву збирку пјесама „На раменима предака“, за кратко вријеме код читалачке публике, колега пјесника, али и књижевне критике, афирмисао као оригинални пјесник који својим римама (али и цртежима-илустрацијама) описује бивши и садашњи завичај, традицију, људе и  њихове обичаје.

Ова награда за пјесму „Завичај“ додатна је потврда високог квалитета његових стихова.

Славко Хелета

Завичај

 

Иза потамнелих црепова

Сунце помаља своје зраке,

И плете златне ограде.

Окрутни  jутарњи ветар

Расипа полен са цвећа,

док се птице песмом сладе.

 

Пробудила се природа

И завичај је протрљао

као очи Чемерницу и Дичину.

Цветови се поново рађају,

А сунце је одавно показало своју висину.

 

Високе јеле парају небо,

Из којег се излива стопљено сунце

И пролива на Вис, где расте бор.

Сутон пискавим гласом ступа на небо

Као разливено мастило из пера.

Позива месец и звезде на збор.

 

Галич и Царевићи шапућу тајне

Док Ширковци ћуте ко заливени,

А Васкова Главица дубоко хрче.

Сан се свакоме увлачи у ноздрве,

Тако да последње  заспе

Високе гранате смрче.

 

У јутро Коштуниће умива Чемерница,

Док их Брезна по страни гледа,

А  Крст се издиго високо горе.

Сува пећина је зинула

И на Сувобору посматра

Расутих  села    море.

 

Мој  завичај је место лепоте.

У њему су дивне вечери,

А још дивнија и краснија зора.

У срцу је све најлепше,

А мој завичај је

срце Сувобора.

 

(Ђорђе Вујанић)

 

bambi-soko 2008

ЈОШ ЈЕДНО СРЕБРО ЗА ПОЛЕТАРЦЕ БАМБИ-СОКОЛА

У Фочи су 9. априла, освајањем сребрне медаље, млади фудбалери Бамби-Сокола, генерација 2008-2009. године, окончали шестомјесечно надметање са својим вршњацима из општина Горњег подриња.

Током цијелог такмичења малишани Бамбија су били лидери на табели. У полуфиналној утакмици били су бољи од ФК “Горажде 2”, док су малишани ФК “Горажде 1” били бољи од ФК “Сутјеске” из Фоче. У утакмици за треће мјесто играли су ФК “Горажде 2” и ФК “Сутјеска”. Малишани из Фоче су били бољи и тако освојили бронзану медаљу.У Финалу су се састали ФК “Горажде 1” и  Бамби-Соко. Резултат је на крају утакмице био 2:1 за екипу из Горажда. Тако су млади фудбалери из Вишеграда  заузели друго мјесто и освојили још једну сребрну медаљу.

Најбољи стријелац  лиге је фудбалер Бамби-ја Урош Видаковић.

Лига „ФУДБАЛ СПАЈА ЉУДЕ” трајала је нешто више од шест мјесеци, у којој се такмичило 20 екипа из  Горњег подриња, подијељени у три старосне категорије – дјеца рођена 2004/05, 2006/07 и 2008/09. године. Подсјећамо, фудбалери Бамби-Сокола су у категорији 2004-2005 годиште већ освојили сребрну медаљу, а њихов голман Филип Цуца био је најбољи у овој конкуренцији.

Фудбалери Бамби-ја су са овим резултатима успјешно завршили зимску такмичарску сезону, наступајући паралелно у лигама Горњег подриња, у Ужицу и на Палама.

У Бамби-Соколу истичу да се њихових 80 фудбалера по лошим временским условима успјешно такмичило са својим вршњацима. У Палама се такмичило 80 екипа и више од 800 фудбалера од 2001. до 2007. годишта у организацији Школе фудбала „Олимп“ Пале, а у Ужицу 90 екипа са више од 1000 фудбалера  од 2004-2010 годишта, у организацији ФК “Црвена Звезда” Ужице. Бамбијевци су и овај пут у најљепшем свјетлу престављали свој град.

Управа Бамби-Сокола

 

15036599_1227673083972917_8321774270773705779_n

СРЕБРЕНА МЕДАЉА ЗА БАМБИ-СОКО

У Фочи завршена лига „Фудбал спаја људе“

У Фоци  су 26, марта, освајањем сребрне медаље фудбалери Бамби-Сокола, генерација 2004-2005, окончали шестомјесечну ”борбу” са својим вршњацима са Горњедринског подручја..

Током цијелог такмичења малишани Бамбија су били лидери на табели, изузев предзадњег кола, кад их је на кратко помјерила екипа ФК Сутјеске из Фоче са којима су и играли финалну утакмицу у завршници лиге. У борби за треће мјесто играли су ФК Горажде и ФК „Колина“ из Устиколине. У том мечу су фудбалери Горазда, бољим извођењем пенала, освојили бронзану медаљу. 

Најбољи голман турнира је био Филип  Цуца из Бамби-Сокола, најбољи стријелац Зоран Обреновић, док је најбољи играч лиге био Алекса Гаговић, обојица из “ФК Сутјеска” Фоча

Лига „ФУДБАЛ СПАЈА ЉУДЕ” трајала је нешто више од шест мјесеци, а у њој је играло 20 екипа из Горњедринских општина, подијељених у три старосне категорије. Дјеца рођена 2004/04, 2006/07. и 2008/09. године.

Малишани Бамби-Сокола из Вишеграда 2008/2009. годишзе, за 15 дана боре за једну од медаља. Ова генерација је током цијелог такмичења на првом мјесту на табели.

Управа Бамби Сокола