IMG_6852

У Вардишту одржан Соколов меморијални турнир у малокм фудбалу „Драган Грујевић“

ПОБЈЕДА УЖИЧАНА

Вишеград-Вардиште- Побједник 17-тог по реду, а трећег меморијалног турнира у малом  фудбалу „Драсган Грујевић“, кога су 24. јула у Вардишту код Вишеграда организовали Српско соколско друштво „Соко“ Добрун и парохија Вардишка, је искусна екипа „Соко“ из Ужица.

У финалној утакмици они су побједили екипу „Тосре“ из Вардишта резултатом 4-2.

За најбољег играча проглашен је Небојша Пановић, а за голмана Славко Пузовић, обојица из „Сокола“. Најбољи стријелац, са три постигнута гола,  био је Владимир Сикирић из екипе „Тосре“.

Побједничкој и другопласираној екипи, као и најбољин појединцима архимандрит Јован Гардовић, духовник Сокола и Милан Грујевић, отац премунулог Драгана из Вардишта по коме је турнир прерастао у меморијал, уручили су пригодне награде.

На турниру је учествовало пет сениорских екипа из Вишеграда, Вардишта, Мокре Горе и Ужица. Већи одзив је изостао звог подударања термина са сличним турниром на Бијелим Брдима код Рудог, због чега ће организатори за наредну годину са њима обавити разговор о раздвајању термина.

У ревијалном дијелу турнира одржано је и надметање у навлачењу конопа. Најуспјешнија је била екипа Вучине из Вардишта.

СлавкоХелета

15 sokolov turnir vardiste 2015

МЕМОРИЈАЛНИ ТУРНИР „ДРАГАН ГРУЈЕВИЋ“

Српско соколско друштво „Соко“ и манастири из Добрунске Ријеке и Вардишта у недељу, 24. јула, организују традиционални меморијални турнир у малом фудбалу „Драган Грујевић-Вардиштер 2016“.

Турнир, који се игра код саставака два Рзава, поћиње у 11 часова, а најављено је учешће десетак сениорских екипа из Вишеграда, Добруна, Вардишта, Мокре Горе, Бијелих Брда, Штрбаца, Увца и Прибоја. 

Организатори су за побједничку екипу припремили оригиналну награду, печено јагње на ражњу и гајбу пива. И другопласирана екипа добија гајбу пива,  аза најбољег играча, стријелца и голмана припремљени су пригодни поклони. 

По завршетку тгурнира одржаће се и надметање у навлачењу конопа. 

 

Славко Хелета

IMG_6122

ОСВРТ на Зборник Александра Савића – Андрић поред нас – ИК „Дабар“-ССД „Соко“ – Вишеград, Добрунска Ријека – 2016. година

Пред нама је књига погледа и мишљења под именом АНДРИЋ ПОРЕД НАС, Александра Савића, који је годинама ишчитавао, истраживао, прикупљао и извршио избор занимљивих текстова који осликавају живот и рад Ива Андрића, а прије свега пишчеву везаност за Босну као књижевни завичај и свакако Вишеград, град његовог дјетињства, гдје је и почео да ствара слику о свијету и гдје је нашао инспирацију за своје најбоље књижевно остварење.

Тематски ово јесте Зборник радова познатих стваралаца, научника и умјетника који су, свако на свој начин, видјели и доживјели дјело јединог нобеловца у јужнословенској књижевности.

За представљање издвојила бих неколико, мени посебно познатих и битних чињеница, а тичу се личног и професионалног живота писца – његову каријеру дипломате са мање познатим подацима широј јавности, однос писца према идеологијама, политици, држави у којој је живио и радио, затим пишчев интимни живот као и његове посјете и везаност за Вишеград. Сам крај Зборника искључиво је локални – у додатку су изводи из „Вишеградских новина“ у периоду од 1981 – 1987. године, гдје су представљени програми културне манифестације „Вишеградска стаза“, која ове године обиљежава четрдесет година постојања, која је по значају и садржају била једна од најбољих савезних манифестација у бившој држави.

У самом уводу аутор нас подсјећа на значај и величину Андрића и његовог књижевног дјела, које је потврђено добијањем Нобелове награде за књижевност. Тако је наша књижевност стала уз раме са књижевним стваралаштвом великих народа и култура. Сам добитник, подсјетимо се, приликом додјеле награде истакао је да су његова земља и народ мали, да су у својој дугој и тешкој историји били под туђинском власти, али су опстали захваљујући причи и пеичању. Овај битан податак писац истиче да укаже на значај и величину усменог, народног стваралаштва, јер су на тај начин поробљени народи сачували свој језик, културу и идентитет. На таквој усменој традицији, коју су препознали и Вук и Његош, настала је епска савремена проза Ива Андрића.

Причу о писцу, Савић почиње питањем : Чија је Андрићева кућа у Вишеграду ? Зашто је Вишеград дозволио да остане без „јединог добра које је у животу стекао“, без наслијеђене куће, која је на жалост, намјерно или случајно продата и никада се касније, и када су власти имале истинску жељу да врате кућу у посјед општине, нису стекли услови за то. Зашто смо такви, зашто се лако одричемо вриједности, је питање без одговора, као што и прича о Андрићевој кући нема позитивног рјешења.

Несумљиво, наставља даље Савић, два највећа писца из Босне, Андрић и Селимовић, католик и муслиман, напустили су свој завичај и већи дио живота провели у Београду и својом жељом проучавају се у оквиру српске књижевности. Зашто је то тако и чијој књижевности данас припадају када више нема некадашње државе и југословенске књижевности је актуелно посебно сада. О томе много различитих тумачења нуде савремени критичари и интелектуалци. Аутор је посебно издвојио дио који се односи на Андрића и младобосанце, затим пишчеву дипломатску службу између два рата, са освртом на берлински период и вријеме окупације проведено у Београду. Овај примјер Андрићеве интелектуалне храбрости, када је, без обзира на све позиве и пријетње, писац имао снаге и храбрости да се дистанцира од свих политика и идеологија, живећи повучено и мирно, бавећи се искључиво писањем. Тај период у животу писца значајан је по томе што ће тада настати његова ремек дјела, романи : На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, који ће бити објављени у новој земљи, одмах по ослобођењу.     

Савић нам посебно указује на Андрићев однос према Вишеграду и то је, уједно, и централни дио Зборника. Није случајно причу о Андрићу и граду свог дјетињства започео упознавши читалачку публику са писмом које је писац упутио Гимназији у Вишеграду 1955. године, гдје их обавјештава да је његов роман „Госпођица“ награђен од Издавачке куће „Свјетлост“ из Сарајева, да награда износи 200.000 динара и да цјелокупни износ награде писац поклања за куповину књига за школску библиотеку. Из садржаја овог писма осјете се свагдашње везе писца са завичајем, као и брига о завичају. Андрићеве посјете Вишеграду 1953, 1963 и 1972. године поткрепљене су са доста фотографија, података, сусрета са школским друговима и суграђанима, сјећањима – то се прије свега односи на његовог учитеља Љубомира Поповића, најбољих од свих које је имао у свом школовању, који је учио да је смисао живота љубав, а не мржња, да се не воле само људи, него и биљке и животиње, све што има душу.

Са оваквим осјећањем писац је кренуо у далеки и непознати свијет. Истицао је Андрић и то да је Вишеград „несрећна варош уз границу“, која је страдала у свим ратовима и бунама, истицао је и сјећао се Лотике, Салка Ћоркана, Павла Бранисављевића и осталих Вишеграђана који ће му послужити као прототипови за стварање књижевних ликова.

Додатак у Зборнику је посвећен текстовима о културној манифестацији „Вишеградска стаза“ и њеним програмима, који је и подсјећање на одличну и озбиљну манифестацију која је била богата значајним садржајима и именима, која је, како је негдје забиљежено, оправдала постојање. Осим значајних имена и сусрета на стази је установљена и лијепа традиција, а то је отварање библиотека у мјесним заједницама и истицање књига и просјвећивања.

Сигурно знате да овакав садржај није случајан, да је писац скоро цјелокупан износ добијен од Нобелове награде поклонио Библиотечкој дјелатности БиХ за куповину књига.

Овај дио Зборника уједно је и подсјећање на стваралаштво двојице културних прегалаца, који су свако на свој начин обиљежили живот Вишеграда, а то су : Бођидар Полић, професор и дугогодишњи директор вишеградске Гимназије, који је редовно одржавао везе са Андрићем и био значајан културни радник пола вијека, и Љубомир Мутапчић, локални новинар и пионир новинарства у Вишеграду.

Много мање познатих детаља у Зборнику можемо прочитати, па и то да је први стипендиста Андрићеве задужбине био Аднан Гегић, гимназијалац из Међеђе, одличан ученик, омладинац и активан члан литерарне секције.

И на крају се намеће констатација да је Андрић, као велики писац избјегавао све замке ових несрећних простора, судара вјерских и етничких, остао досљедан себи : скроман, тих, помало стидљив и загонетан.

Оставио је бесумње ванвременско књижевно дјело, а Вишеград прославио широм свијета својим књижевним дјелом. Да ли смо се довољно одужили Андрићу … остаје питање и обавеза свих Вишеграђана.

Радује ме што је стасала генерација вишеградских интелектуалаца који се озбиљно и одговорно баве проучавањем Андрићевог живота и дјела. Мислим да је састављач овог Зборника, Александар Савић, уложио много труда, времена,  стрпљења и умјећа, те имамо пред нама књигу симболичног наслова – Андрић поред нас. На тај начин као да нас је хтио подсјетити да је Андрић и његово стваралаштво обавеза и домаћи задатак свих нас.

 

У Вишеграду, 9. маја 2016. године

 

Дивна ВАСИЋ, професор књижевности

2(2)

Пријатељски сусрет Црвене Звезде и Бамбија

На позив целних људи ФК Црвена Звезда Београд и гдина. Златка Зебе данас  је на Златибору одиграна утакмица измедју младих фудбалера Звезде и  СФ „Бамби Соко“Висеград .Фудбалери  Бамбија  2001-2002 годиста док су играци Звезде били годину старији. Иако је резултат био у другом плану Звезда је побједила, али по ријецима висе  тренера Звезде играци из Висеграда су прузили висе него одлицан отпор и искреним цеститкама за приказану игру испратили нас пут Висеграда.

Утакмици је  присуствовала скоро цијела екипа омладинске сколе црвено белих и на насе изненадјење велики број гледалаца. Следеце друзење је заказано је за крај јула у Београду и поцетком августа поново на Златибору

Спортски поздрав 

Једна животна прича

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је присуствовао том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио: „Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?“ Сви присутни су утихнули. Отац је наставио: „Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.“ Потом је наставио причу. Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: „Што мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?“ инишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету. Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао: „Знате што, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушаћемо га поставити напозицију левог бека.“ Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим. При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном   расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести. Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рискира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла стићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше: „Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!“ Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: „Шутни је, шутни је у гол !!!“ Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делирију, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!! Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише: ‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’ Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза. „Тог дана …“, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, „…. дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.“ Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће! 

 

obradaaa

ЧАСОПИС СОКО-ПРВОНАГРАДЂЕНА КРАТКА ВАСКРШЊА ПРИЧА

Првонаграђена кратка Васкршња прича на конкурсу часописа „СОКО“ за 2016. годину

ВАСКРШЊА РАДОСТ У ЗАВИЧАЈУ

Лијепо и топло  априлско јутро. Голубасто небо изнад простране висоравни. Сунце изнад густе црногоричне шуме обасјава висораван из правца легендарне горе Романије. Благи мирисни повјетарац са планине Звијезде развија  ладице бехара на ријетким несасушуним стаблима воћа.

Недјељно јутро и то васкршње, а празна црквена порта.Нова храстова врата на блиставом, обновљеном храму, закључана.

Нема живе душе у околини. Пуста предивна природа, без људи, али и стоке. Чак се не чује ни цвркут птица.И оне су напустиле овај прелијепи крај након одсељавања српског становништва са својих вјековних огњишта послије потписивања Дејтонског споразума. Гдје нема људи и број птица се смањује, а стабла и гране дрвећа осваја маховина.

Носталгија и жеља за завичајем данас су ме довели у родни крај.

 Желио сам ући у цркву у којој сам крштен на Васкрс прије неколико деценија. Било је то за вријеме Удбе и комунистичких репресија.

Хтио сам се помолити Богу и прислужити свијеће за покој душа мојих погинулих сабораца и умрлих бројних предака, међу којима и онима, који поклонише земљиште за изградњу овог храма, који носи име Светих апостола Петра и Павла.

Али,  црквена врата бијаху закључана.  Не оглашава се звоно краља Александра, које је 1924.године даровао овој богомољи.  Оно се након десетогодишњег избјеглиштва вратило на своје мјесто са Романије гдје су га вјерници били  склонили да би га сачували од уништавања.

Богомољу, као и све што је српско,  вандали су, након рата и исељавања Срба са висоравни, спалили и уништили.

Ипак, иконостас, звоно, црквене сасуде и иконе, међу којима их је неколико изузетне вриједности и старих око 150 година, сачувани  су захваљујући њиховом измјештању на простор Републике Српске.

Након обнове овог вјерског објекта звоно је враћено и поново се, додуше ријетко, оглашава на радост неколицине  Срба који су се вратили и живе на овом платоу између Звијезде и Романије, познатом као Нишићка висораван.

Црква је грађена од 1882. до 1885.године и на Петровдан те године ју је освештао архијереј Саво Косановић. Записано је да је радове изводио неимар Ристо Вулетић, а иконостас осликао први академски сликар у БиХ, Бањолучанин Шпиро Боцарић. Он је у исто вријеме иконописао и цркве у Прачи и Рељеву код Сарајева.

Иконостас у овој богомољи демонтиран је у децембру 1995.године и превезен на територију Српске приликом егзодуса српског становништва са подручја сарајевских општина које су предате, а неки кажу продате, данашњој Федерацији БиХ.  Сачуван је и налази се међу драгоцјеним експонатима и духовно-културним вриједностима у митрополијском музеју на Палама, у кући коју је породица Цековић даровала Српској православној цркви.

До посљедњег рата на Васкрс је редовно служена света литургија и одржавани вашари код овог храма.

Некада се, од рзања коња и њиховог ритања и копања копитима, није могло проћи сокацима до порте па је народ  долазио преко њива. Касније је плато изнад цркве био тијесан да прими све аутомобиле.

Данас  је овдје комотно, широко и празно. Нигдје живе душе. Пустош и монотонија. Срце се стеже и стаје дах, а сјећања навиру. Мучнина у стомаку,бол у души, а гласа нема. Гласне жице покидане-нијеме.Тишина и мир као у глуво доба ноћи.

Гдје је мој народ? Гдје ми је бројна фамилија, рођаци, комшије, школски и ратни другови? Гдје су момци и дјевојке што су играли у колу за Васкрс, Петровдан и Малу Госпојину, натпјевавали се и веселили.

Некада, у ово доба дана, литургије су већ бивале завршене и туцала су се дивно украшена шарена јаја. Постављале су се софре и започињала снажна изворна горшатачка пјесма чији је ехо одзвањао у шумама оближњих планина, одлијегао пространом висоравни и нестајао негдје у дубини пећини Бијамбаре.

Данас нема никога. А лијеп је и сунчан васкршњи дан, створен за народног весеља, игру и пјесму младих.

Више од једног вијека на Васкрс су се шаренили путеви, који воде према храму, од разнобојних љуски васкршњих јаја.

Јутрос нема нигдје љуски од јаја на путевима ни у црквеној порти, а Васкрс је. Гдје ли моје некадашње комшије прослављају Христово Васкрсење? Како ли живе и да ли се имају чиме данас омрсити?-навиру ми питања и мисли.

Сјета ме обухвата. Сјећања навиру, али нема домаћина са шубарама на главама и плоскама у рукама да доводе унучад на литургију.

Нема ни дјевојака у срмајли јечермама, нити жена и старица у извезеним прегачама и са бисагама у којима доносе храну за постављање софре за чланове породице и родбину из удаљенијих мјеста, да ручају послије литургије и светог причешћа.

Нишићка парохија је до краја посљедњег рата имала више српских села и заселака у свом саставу него што данас има Срба , који су се вратили да умру на својим огњиштима и да буду сахрањени уз одјек звона краља Александра са црквеног  торња, у породичним гробљима поред својих предака.

Стојим испред обновљене закључане цркве, гледам околна српска попаљена села и присјећам се некадашњег живота, дјечије граје, момачких и дјевојачких натпјевавања при доласку на вашар, узораних њива и бројних стада оваца на оближњим ливадама, мекетања, трке и поскакивања јагањаца те цвркута птица.

У том размишљању о прошлости изненади ме црквени клисар Радоје који се појави и поздрави ме са „Христос васкрсе, брате“.

Штрецнух, пренух се и вратих из прошлости, те се изљубих са Радојем и одговорих „Ваистину  васкрсе“.

Ушли смо у цркву. Он оде да звони, а ја сам прислуживао свијеће за покој душа драгих ми људи који више нису међу живима.

Огласи се краљево звоно и одјекнуше шуме и планински обронци.

Његов звук пробуди висораван.

Зачуше се и цвркути и лепршање птица које су прикривене туговале и чекале да се неко данас појави па да и оне запјевају и уљепшају празнично јутро.

Након оглашавања црквеног звона, као наручени, почеше пристизати аутомобили на плато изнад цркве.

Дође и свештеник из Илијаша који, због малог броја преосталих Срба, опслужује некадашње четири парохије.

Поче  литургија.

 „Мир свима“- зачу се свештеников глас.

Неколико десетина парохијана пристиже на литургију.

 Као и мене и њих је носталгија и жеља за завичајем, матичном црквом и сусретима са драгим људима и сродницима довела данас овдје да се причесте и помоле Богу у храму, у коме су кршетни, а многи и вјенчани.

Жеља вуче да се Васкрс проведе као некада, у родном крају, са познатим и драгим људима, родбином и пријатељима.

 Овдје данас навиру успомене и сјећања на некадашња народна весеља, младост и многе драге особе које више нису међу живима или су далеко у свијету .

И  опет је лијепо, разговара се, туцају се шарена и разнобојна  јаја и подсјећа на некадашње Васкрсе.

Васкршња радост и топли људски разговори надјачали су свакодневне бриге и жал за уништеном имовином коју смо гледали из црквене порте, зараслу у коров, трње, врзину и младу четинарску шуму. Из наших некадашњих кућа, поред преосталих димњака, изникле су танке брезе и високи борови.

Након литургије било је мноштво поздрава и пољубаца. Бивше комшије се сусрећу и једва се препознају, јер се скоро двије деценије нису виђали, након сарајевског егзодуса, када смо се раселили из својих села на разне стране, напуштајући вјековна огњишта и остављајући све што су генерације стварале, зарад слободе која није имала цијену.

 Шарена  јаја су се опет туцала у порти нишићке цркве. Заиграло је и коло и зачула се и изворна горштачка пјесма, а зацвилиле су и гусле и уз њих стихови „море Марко не ори друмова, море Турци не газте орања“.

Увече се народ поче разилазити остављајући поново опустошени завичај и одлазећи у нова мјеста живљења,  пролазећи поред својих некадашњих уништених и девастираних села, на која нису ни обраћали пажњу, након данашњег дружења са познаницима код  заједничке богомоље.

Порта опет остаде празна. Клисар Радоје је закључао храстове црквене двери.

Као некада, љуске шарених јаја остадоше у порти цркве да свједоче о Васкршњем српском сабору до сљедећег традиционалног петровданског окупљања код ове богомоље.

ШИФРА: РОДНИ КРАЈ 1 , АУТОР Миро Пејић, Сребреница

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ ЈОШ ГОДИНУ ДАНА АДМИНИСТРАТОР МИТРОПОЛИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ

unnamed

 

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном годишњем засједању није изабрао митрополита дабробосанског, већ је одлучено да Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије остане администратор Митрополије дабробосанске још годину дана, сазнаје Срна.

Његова светост патријарх српски Иринеј предложио је 25. маја владику Григорија за митрополита дабробосанског, што је Сабор једногласно прихватио. Међутим, владика Григорије то није прихватио, јер има своју епархију и предлагао је да буде изабран неко други.

Након тога је одлучено

да епископ Григорије, чији рад је патријарх Иринеј похвалио, буде администратор још годину.

Свети архијерејски сабор СПЦ именовао је 28. октобра прошле године епископа Григорија за администратора упражњене Епархије дабробосанске са свим правима и дужностима епархијског архијереја.

Досадашњи митрополит дабробосански Николај преминуо је 27. октобра прошле године.

Блаженопочивши митрополит Николај био је шездесети митрополит дабробосански на чији трон је изабран 1992. године.

 

DRAMSKA SEKCIJA SOKOLA(1)

Српско соколско друштво „Соко“ обиљежило крсну славу Светог Василија Острошког

ВИШЕГРАД – У манаструСветогНиколе у Добрунској Ријеци  ломљењем славског колача и пригодним програмом 12. маја је прослављена крснаслава Српског соколског друштва „Соко“из Добруна код Вишеграда,Свети Василије Острошки.

Славски колач ломилису свештеник Богдан Станишић и предсједник „Сокола“ Славко Хелета.Духовник „Сокола“ архимандрит и игуман манастира у Добрунској Ријеци Јован Гардовић је рекао да је на крсној слави принесен дар Светом Василију Острошкому виду колача и жита јер светац  благосиља рад чланова друштва и помаже им да остваре своје циљеве.

  „ Рад у соколском друштву је на добровољној бази и све се ради из љубави према Богу и људима„ ,додао је Гардовић.

            У току свечаности објављено је да је прву награду за кратку васкршњу причу „Сокола“ ове године добио новинар СРНЕ Миро Пејић из Сребренице, друга није додјељена, а трећа јеприпала Тањи Милутиновић из Београда.

            „Дуго година сам у новинарству, највише волим да пишем репортаже и ова награда је потврда мог дугогодишњег стваралашког напора„ , рекао је Пејић  и додао да се у причи говори о његовом родном селу на Нишићкој висоравни и у рату спаљеној, па обновљено јцркви Светих апостола           Петра и Павла.

            Предсједник Српског соколског друштва „Соко“ из Добруна Славко Хелета је истакао да се конкурс за кратку причу „Сокола” организује већ десет година.„ До краја  године издавачкасекција „Сокола“ ће штампат изборник свих награђених прича на досадшњим васкршњим конкурсима. Планирамо да промјенимо и тему наградне приче и да се конкурс организује у неком другом термину, рекао је Хелета.

  Он је додао да је овогодишњи побједник Миро Пејићдобитник и двије треће награде на конкурсима „Сокола“ 2014. И 2015. године.

            У програму славе учествовалиси у чланови Драмскесекције Српског соколског  друштва „Соко“, иначе ученици подручног одјељења из Добруна, при Основној школи „ВукКараџић“ из Вишеграда, који су извели комад Зелембаћ, по истоименој причи јеромонаха Серафима Глигића.

            Аплаузе присутних побрала је осмогодишња Сара Милутиновић из Вишеграда, која је свирајући на гуслама, уз пратњу четири године млађег брата Душана, отпјевала стару народну пјесму.          

Р. ТАСИЋ

 

 

 

obrada 3

У Вишеграду промовисана књига „Андрић поред нас-погледи и мишљења“ Александра Савића

ВИШЕГРАД – У Средњој школи „Иво Андрић“ у Вишеграду 9. маја је одржана промоција књиге „Андрић поред нас-погледи и мишљења“, чији је аутор Александар Савић.

Уредник књиге Славко Хелета рекао је Срни да аутор у овој књизи преноси разноврсна, често супротстављена мишљења и ставове.

„Пажљивом читаоцу књига ће омогућити да уђе у суштину Андрићевог живота и његовог непролазног дјела, јер и његови најљући противници и критичари полазе од непобитне чињенице да имају посла са великим књижевником и човјеком овјенчаним Нобеловом наградом за књижевност“, истакао је Хелета.

Он је напоменуо да је Савић оживио свједочанства о Андрићевој присутности у граду његове младости, текстовима из предратних „Вишеградских новина“, из којих је очигледно да је оно прије посљедњег рата било знатно шире, организованије и на већем културном нивоу.

Професор српског језика и књижевности Дивна Васић каже да је аутор годинама ишчитавао и истраживао занимљиве текстове, који одсликавају живот и рад Андрића, а прије свега пишчеву везаност за Босну као књижевни завичај, и Вишеград као мјесто његовог дјетињства.

„Ово је тематски зборник радова познатих стваралаца, умјетника и научника који су свако на свој начин видјели и доживјели дјело нашег јединог нобеловца Иве Андрића“, истакла је Васићева.

Она је напоменула да су сви значајни историчари књижевности писали о Андрићу, као и многи значајни писци и умјетници.

„Корисно је када Вишеграђани проучавају и пишу о Андрићу и то је добар знак да сазријевају генерације оних који су свијесни величине писца и дјела, као и чињенице да је Андрићева животна филозофија дубоко везана за овај простор, да је он одавде створио слику о љепоти свијета, да је научио поштовати велике и умне људе и њихове задужбине јер они остају иза нас за вјечност“, нагласила је Васићева.

Аутор књиге Александар Савић рекао је да је кроз ову књигу желио да подстакне млађе генерације да пишу о Андрићу.

„Када би сваке године неко писао о Андрићу, направили бисмо збирку која би одсликавала све по чему смо ми препознатљиви, јер је Вишеград препознатљив по мосту, а ми често заборављамо да морамо бити препознатљиви и по Андрићу“, истакао је Савић.

Он је додао да је било још интригантних текстова, али да није изоставио текстове који понекад нису афирмативни о Андрићу.

Књига „Андрић поред нас-погледи и мишљења“ је заједнички пројекат Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске са сједиштем у Добрунској Ријеци и Српског соколског друштва „Соко“ из Добруна.

Јована Боровчанин/СРНА

obrada 4

Млади фудбалери „Трепче“ из Косовске Митровице гости „Басмби Сокола“

Вишеград – Настављајући традицију вишегодишњег међусобног дружења спортска секција „Бамби Соко“ Српског соколског друштва „Соко“ од 13. до 16. маја биће домаћин младих фудбалера и руководства Фудбалског клуба „Трепча“ из Косовске Митровице.

Млади фудбалери из Трепче биће гости у домовима својих вишеградских вршњака, а поред манастира Добрун, Добртунска Ријека и вишеградских цркава посјетиће ћуприју на Дрини, Андрићград, Вишеградску бању, Стари Брод, Спомен собу Борачке организације, Градску галерију и Спомен учионицу Ива Андрића.

Након међусобног сусрета у Градској дворани у суботу поподне домаћине из „Бамби Сокола“ и госте из „Трепче“ примиће начелник општине Вишеград Славиша Мишковић.

Славко Хелета