Душан Мијајловић
(НЕ)МОЋ
„И данас, кад дође до последњег боја
Неозарен старог ореола сјајем
Ја ћу дати живот, отаџбино моја
Знајући шта дајем и зашто га дајем.”
( Милан Ракић – На Газиместану– објава 1907)
Није радо размишљала о животу и смрти. На то је била приморана. Живот је видела попут чамца од хартије на речним таласима. У почетку све изгледа у реду, а потом се чамац полако накривљује, натапа водом, и на крају неизоставно тоне.
Често се осећала попут траве обавијене око савијене гране, која је заробљена у виру потока. Таласи стално теже да је откаче, и што се више труде, трава им истом мером узвраћа. Вода ће однети траву оног тренутка кад грана пукне. Петрова колица види као мочвару, понекад тежак глиб. Он у колицима, попут стабла у мочвари, пола га има, пола нема. Ни мало пријатна слика.
Пре рањавања на Космету Петар је волео да каже: Косово је, драги моји пријатељи, наш свети извор ндахнућа у вечитој борби за опстанак.
Тог дана, двадесет петог марта, усудила се да му први пут у животу приговори:
– Петре, знаш да сам трудна. Ниси позван у јединицу. Одговорио је:
– Да не дужим. Сети се Косовског завета.
Данас, кад улови његов поглед, нестаје мочваре. Очи су му још увек живе и покретне. Петар је спознао да свако има своју кожу, да се у њој сналази на само њему знан начин. Осећа се као кад срдит човек удара главом о стену. Стена бива обојена човековом крвљу; да се види да је мученик нешто (у)радио. Волео је да на малом екрану посматра фудбалске утакмице. Он, који је некад играо фудбал, одлазио на фудбалске стадионе. Он, кога су у шали звали – Петар, Стена.
Ана је знала је, боље рећи, осећала – док Петар посматра било које надметање на телевизији, често размишља о својој новонасталој ситуацији. Тада би одлазила у другу собу и плакала. Тим је сузама жалила много тога, па и ону некадашњу Петрову дивљу страст. Имао је добро тело, као сваки свестран спортиста. Кад би размишљала о томе, обузела би је нежност која би изазвала велику тугу – тада би видела Петра час пре, час после рањавања на Кошарама. Опет, док би слушала како су голобради младићи поштовали Косовски завет није могла да му замнери што је без позива отишао у јединицу док су неки бежали од мобилизације к’о ђаво од крста.
Не зна како ће изаћи на крај са Петровом и својом судбином. Деца! Већег богаства од тога нема. У реду, ту су Петров ујак и њена тетка. Помажу им, Господу се моле за Петров опоравак. Кад је написала тетки Г. о жељи човека у инвалидаским колицима, брзо је из Чикага добила поруку:
– Мили моји, децу да рађам, нисам могла. Да је било другачије, имала бих њих десеторо – као жена Југ Богдана. За новац, не брините. Одавно живим сама. Да будем искрена, имам позамашно богаство. Кад родиш дете које је зачето пре рата на Космету, ето мене да се дружимо, да нашем Петру помогнемо да оствари свој завет о нашим Југовићима. Добро, може и треба да имају сестре: Милицу, Јелицу…Знам, чуди те ово, Југовића јер се Петар презива Лазаревић. Ма, носиће они презиме Лазаревић, али, у шали ћемо их звати, Југовићи јер си ти, мила моја, из Југбогдановца. Мало се шалим, мало озбиљно мислим, а што се рађање деце тиче, све зависи од тебе, моја драга, Ана.
Кад им се родио први син, Петар је замолио кума да детету да име, Лазар. И Ани се име свидело. Била је срећна – бити мајка, од Господа Бога је највећа награда.Тетка је стигла у право време. Изгледала је, за своје године, одлично. Одмах им је дала до знања да не подноси да јој се било ко, и на било чему захваљује. Народски речено, није имала длаке на језику:
– Ана душо, ти брини о детету, ја ћу о Петру. Ангажоваћу неку жену да се с нама стара о свему осталом. Нема, али?! Ако желиш да испуниш Птеру жељу, моју помоћ не одбијај. Кућа се мора проширити. Ако ми поменете новац, наљутићу се. Даће Господ Бог да после Лазара на свет дођу: Милош, Милан, Иван, Бошко, Дамјан Богдан… Зашто не, Милица, Јелица…
– Извини, тетка, ако тако наставиш, требаће нам касарна.… нашалила се Ана.
Одмах је добила одговор:
– Дете моје, увек су нам потребни мушкарци, за недај Боже. Али, шта би ми Срби без жена. Замисли, како је било Југ Богданов љуби?! Дага моја, кад је отаџбина у питању, некад се знало – јунаци јуришају и на десет пута јачег непријатеља. Петар и ти сте рођени у Топлици. Ја, такође. Увек се морамо сећати Обилића, Топлице, Косанчића браће Југовића и њиховог оца, Гвозденог пука. На Плочнику су витезови били победници. Касније, на Косову, победила је велика сила а не већа храброст непријатеља. Знао је наш народ за ту страшну силу, али, сети се стихова:
Соколови сиви тићи,
Децо моја Југовићи,
Лазар зове, круна иште,
Да идемо на бојиште.
На бојишту сабља чека,
Јел’ вам жао млада века?
( Завет браће Југовића)
Анина тетка Г. је наставила да изнађује све. После рођења Милоша, донела је одлуку да на кратко одведе Петра у Турску. Чувши одлуку, Петар се нашалио.
– Зар мене, псовећеном Косовском завету, ти би да водиш у Турску.
– Не брини. Изгледа шашаво, али, бићеш ми захвалан. Заједничким снагама, делијо мој, остварићемо твоје, али, и моје снове о великој породици.
Године су пролазиле. Петар није могао да буде здрав као што је некад био, али, био је на својим ногама. Живот је ишао својим током. Лазар је све више преузимао бригу о породици. Милош је био уз њега. Анина тетка је ,, удала ’’ девојку која им је помагала у псоловима за веома доброг младића. Била је издашна – направила им је пристојну кућу (за њихов почетак ). Услов се подразумевао: помоћ Ани и да им се у кући чује дечји плач и смех.
Кад је Ана родила девето дете, времешној тетки и Петру, одлучно је саопштила:
Завет је испуњен. Тетка, хвала ти, на свему! До неба! Али, Петре, зашто овог малишу зовеш Вратко кад смо ми дали лепо име, Немања.? Какво је то име?!
– Жено, Вратко Немањић је Југ Богдан. Мој прадеда се звао, Вратко.Надам се да знаш како се звала Косовка девојка.
– Бићу искрена, знам за Косовку девојку, за мене је то њено име и презиме – одговорила је Ана милујући по коси Јелицу.
– Петре, мало ко зна име те девојке. Ето, знам много тога о добу пре и после Косовске битке, али, како се девојка звала, не знам – јавила се Г., а која је све теже говорила.
– Косовка девојка, драге моје даме, звала се Јелица. То је девојка Милана Топлице. Били су и венчани. Њега је, после боја на Косову, тражила. У том трагању наишла је на рањеног Павла Орловића. Од њега је сазнала много тога о боју. На нашу жалост и српског рода, Павле је преминуо на њеним рукама.
Петра су сва деца звала – тајо. Реч, ћале. за њих је било светогрђе..
Лазар је једног дана изненадио свог, тају. Сестрама и барћи причао је о јунацима из Топлице, о боју на Плочнику, Косову Пољу. Видећи Петра како с пажњом слуша најстаријег сина, Ана му је пришла и ставила му прст на уста. Обоје су могли да чују занимљиво предавање:
– Моји драги Југовићи, знам да се презивате Лазаревићи, али, Југовићи ми лепо звучи. Сада ћу вам испричати причу зашто се наш прадеда звао Вратко. Вратко је, наш славни Југ Богдан а који је живео у Топлици. Да, да, не прекидајте ме … у Топлици. Он је владао Топлицом, а седиште му ја било у Прокупљу. У средишту грба Прокупља, налази се сребрно оивичени тамноплави квадрат у чијем се средишту налази сребрни круг окружен са девет мањих сребрних кругова. Један већи сребрни круг окружен са девет мањих симболизује Југ Богдана и девет Југовића који су живели у граду. Често идемо код рођака у Југбодановац. Зашто се место тако зове. Зато што је тамо Југ Богдан имао посед пре најезде Османлија.
– Братићу, извини, ја сам основац, тек учим неке ствари. Је ли истина да су људи из Топлице увек били храбри? – обрати се Дамјан Лазару.
– Немањићу, у то не сумњај. Лазару је Топлица дала највише витезова. Ту је и Гвоздени пук. Тај пук је Топлицу прославио широм света. Сваки ратник Говозденог пука био је у боју зато што је поштовао Косовски завет:
|
„Ко је Србин и српскога рода, |
Бато, чула сам ја од таје за Косовски завет, али, шта је, рђа?!– упитала је Милица Лазара.
– Како да вам кажем, а да не погрешим. Рђа је корозија која напада гвожђе. Кад је човек у питању рђа у преносном смислу значи: злобник, бедник, подлац, нечасник, проклетник, љига, ђубре, морално смеће…
Лазара је прекинуо Иван. Повикао је:
Ми нисмо рђе, ми смо Лазаревићи, пардон, Југовићи. Запевајмо ону…
Ана им је пришла и укорила Ивана.
– Нема песме. Моја тетка, а ваша добротворка, преминула је пре шест месеци. Док јој не дамо годишњицу, без песме. Треба поштовати Завет али и обичаје.
Сви су се ућутали. Лазар се опростио од окупљених – морао је на посао. Запослио се после средње школе и наставио ванредно да студира. Милош је следио његов пример. Анине тетке више није било али су Лазаревићи имали комшије, у чијој су кући , окружена љубављу, расла деца: Александар, Александра и Павле Орловић.
– Косанчићу, мајка ништа лоше није мислила. Топлице, теби је време за поподневну наставу – огласио се Петар.
– Тајо, зашто Ивана зовеш Косанчић, Милана, Топлица, Милоша, Обилић? –
упитала је Милица оца. Одговорила је Ана:
– Душо, он вас ословљава презименима славних предака, а чије ви име носите. Схватите то као игру и као наук какве смо витезове у историји имали.
Разговор је прекинут јер су им се приблажавала деца из комшулика, деца Јелене и Уроша Орловића
Шифра: Топличанин
ЗАПИСНИ
Дана 9. маја 2024. године одржан је састанак жирија за избор за најбољу кратку причу која је пријављена на наградни конкурс Српског соколског друштва „Соко“ Добрун на тему „
На конкурс је пријављено 16 прича од којих је свака задовољила услове конкурса, а од којих је жири у саставу : предсједник Милица Кусмук-новинар и чланови Маријана Симанић-новинар и Тијана Сикираш-новинар изабрао три најбоље.
Према оцијени жирија:
- мјесто, прича под шифром „ТОПЛИЧАНИН“ 26 поена
- мјесто, прича под шиформ „СВЈЕТОВИ СЕ УКРСТИШЕ“ 25 поена
- мјесто, прича под шиифром „СИМОНИДА“ 24 поена
РЈЕШЕЊЕ ШИФРИ:
- „ТОПЛИЧАНИН“ – Душан Мијајловић, Трг краља Александра 11/18, 18 000 Ниш, телефон 018/241-229, 064/ 66-54-601, е-адреса mijajlovicdusan@mts.rs
- „СВЈЕТОВИ СЕ УКРСТИШЕ“- Јелена Кљајевић, Никшић, црна Гора, 382 67/ 842-098, е-адреса jelenakljajevic2910@gmail.com
- „ЈЕФИМИЈА“ -24 поена- Николета Петровић, Јерменска улица 59V/2A, 76 300 Бијељина, телефон 065/772-853, е- адреса nikoleta.petrovic1@gmail.com
РЕДОСЛИЈЕД ПРИЧА ОД 4. МЈЕСТА
- „СИМОНИДА“- 23 поена – Бранка Јевђевић, Ђуре Ђаковића 24, Бања Лука, телефон 065/303-606
- „МЕЂУПУТЕВИ“ -23 поена Живко Ђуза, Подрашница бб, 70 260 Мркоњић Град, 065/454-131, е-адреса zivkodjuza@yahoo.com
- “СВЕТО ПРАВОСЛАВЉЕ“-19 поена- Љиљана Терентић, Масарикова 2/9, Смедерево, 064/20-81-408, е-адреса terenticljiljana@gmail.com
- „ЈУНАК“ – 17 поена- Петар Марковић, 22. децембар 49, 25000 Сомбор, 063/10-74-131, е-адреса petarm0301@gmail.com
- “ПОСТОЈИМ” -17 поена- Радмила Стојадиновић, Индустријска 109, 12 000 Пожаревац, 064/579-70-11, е-адреса rstojadinovic578@gmail.com
- “КАТАЛЕПСИЈА“ – 15 поена- Микица Илић, Водна 40/38, 22 000 Сремска Митровица, 063/ 70-82-180, е-адреса mikicailic@gmail.com
- „ШАЈКАЧА“ – 14 поена- Ненад Карић, Николе Вујачића, 36А/3, 11550 Лазаревац, 064/ 90-71-760, е-адреса nenadkaric@gmail.com
- “ГРАЧАК“-13 поена-
- „БАНАТ 2024“ – 13 поена- Милорад Бобин, 7 Секретара Скоја 16, 23000 Зрењанин, 023/531-823, 060/665-08-59, е-адреса milorad.bibin@gmail.com
– „СТЕФАН“- 13 поена- Никица Банић, Бошка Бухе 41, 22320 Инђија, е-адреса: nbanic@bxy.rs
– “ГДЕ“ -13 поена- Фрањо Франчич, Падна 19, 6333 Сечовље, Словенија, е-адреса franjo1958@gmail.com
- “КОСОВКА ДЈЕВОЈКА“ – 12 поена- Мила Милосава Сташевић, Петра Драпшина 8, 23000 Зрењанин, 065/95-25-388, е-адреса mstasevic@hotmail.com
- “ПРОЗА У СТИХУ“ – 12 поена- Ведран Фуртула, Санска 117, 78000 Бања Лука, 065/427-654
Додјела награда биће обављена на свечаној академији која ће бити одржана у недељу 12. маја када ССД „Соко“ Добрун слави своју крсну славу Светог Василија Острошког, у манастоу Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда, са почетком у 12:30 часова.
Предсједник жирија
Милица Кусмук
Расписан традиционални конкурс за кратку причу часописа «Соко»
за 2024. годину
ТЕМА: „НАШ КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ“
Редакција часописа за духовну и културну просвјету«СОКО», Српског соколског друштва «Соко» из Добруна код Вишеграда, уз подршку Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, расписује КОНКУРС за кратку причу у 2024. години на тему: «НАШ КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ“.
На конкурс се примају необјављене кратке приче, чији су аутори из свих српских крајева.
Кратке приче се достављају у три примјерка потписана шифром, с тим да посебна коверта садржи рјешење шифре и податке о аутору.
Један аутор може послати највише ДВИЈЕ кратке приче на задату тему, максималне дужине до 150 редова.
Приспјеле кратке приче се не враћају, а најбоље ће одабрати жири Редакције «Сокола».
Радови се шаљу поштом на адресу Српско соколско друштво «СОКО», са назнаком за Конкурс за кратку причу часописа «Соко», 73247 Добрунска Ријека-манастир „Светог Николаја“, а крајњи рок за достављање радова је 30. април 2024. године.
Редакција „Дабра“ и «Сокола» најуспјешније ауторе наградиће:
за прво мјесто 300 марака,
за друго мјесто 200 марака
и за треће мјесто 100 марака.
Уз три награђене Редакција «Сокола» ће одабрати одређени број прича које ће бити објављене на страницама часописа.
На конкурсу не могу учествовати чланови Редакције часописа «Соко», а све информације у вези са овим конкурсом могу се добити на телефоне: 058 612-112, 065 431-505 и 065 536-386.
Главни и одговорни уредник „Сокола“
Славко Хелета
Првонаграђена кратка прича на конкурсу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград, на тему „Косово и Метохија су наше духовне колијевке“
Прича је пристигла под шифром „83“.
Л У Ч А
Што се пут више кратио и ближио Серу, коњи су све спорије ишли као да су осећали неспокој и забринутост јахача, као и да су сами одлагали тренутак у коме ће ући у турску коњушницу. Иако су јахале напоредо добар део пута Милица и Јефимија нису ни реч прозбориле. Свака се носила и ишла за својим мислима. По поласку из Крушевца Милица је веровала да ће се путем, по ко зна који пут, преслишавати како да одговори на непријатна питања које ће јој Бајазит свакако поставити, али су јој се мисли мрсиле као пређа неумитној ткаљи… Биће како ће бити, промрси тихо, слеже раменима, опусти узду коњу, ободе га петама. Коњ пође касом.
Колико ли напора и снаге има у Јелени, кад може, као убога монахиња да уђе у град и дворе у којима је не тако давно с Угљешом столовала и господарица била, питала се Милица и с осећањем кривице опет затеже узде коњу, сачека да се коњи поравнају, руком дотаче Јефимијину и без речи продужише путем. За њима зачелници су о нечем живо расправљали, Стефан је с копљаницима грабио напријед.
*
Стоје у холу. Евнух им даје знак да чекају, отвара врата дворане. Глас му сметен; ни мушки, ни дечји – недозрео: – Пресветли Господару, госпође из Србије моле да их примите.
У грудима јој бубња, чини јој се да Јефимија и Стефан чују како јој срце дунбара. Чека да чује, да по гласу позна како ће их Бајазит примити…
-Нека уђу!
Евнух се враћа, широм отвара врата.
-Част и задовољство је да српске кнегиње и деспота Стефана у овом дому дочекамо и угостимо – Бајазит им се лако поклони и широким покретом руку показа на диване.
-Као што је у нашој Светој књизи записано да је Мојсије узео обућу пришавши грму купине која гораше огњеним пламеном а не сагореваше, тако и ми поданици Ваше Висости, изусмо страхове своје ступивши на свето тле Пресветлог и Премудрог Господара – Милица узврати наклоном.
Бајазит махну руком, заустави је; -Немојте тако званично, кнегињо. Чему стрепња кад у госте свом зету долазите. Могу да разумем осећања поштоване деспотице Јелене…
-Јефимије, Христове монахиње Јефимије, Светлости… –Јефимија се лако поклони.
-Ја, ја… биће сад… Иако у теби и даље видим ону госпођу која је у ове дворе с деспотом Урошем… –не доврши, као да се покајао што је на то подсећа. –Биће да је Алах то тако удесио. –додаде као да се правда.
-Бог даје и узима-прошапућа она крстећи се.
-Ама, биће да је Алах моћнији од Христа-Бајазит се грлено, искрено насмеја.
Милица сачека да смири смех:
-А ми, Ваша Светлости, управо, у Христово име дођосмо да молимо да нам Ваша Светлост дозволи да тело Лазарево из цркве Светог Вазнесења с Бранковићевог Косова пренесемо у наш манастир Раваницу – поглед с Бајазитовог лица упре у саг.
Бајазит се зачуђено трже, упре леђима у наслон, сачека неколико тренутака у нади да ће им се погледи опет срести. Руке јој положене у крило мирне, а поглед не подиже.
-А што би сте га селили..? Зар није боље да остане тамо одакле му је душа у Џенет, у царство небеско, отишла ?
-Нека ми опрости Мудри и Светли Господар, као што је Ваша Светлост тело оца свога, почившег Силног Мурата у Барсу, с Косова у земљу своју пренео – она подиже главу, упере поглед у њега, прекрсти се, па настави; -Бог Силноме грехе опростио и у Рај га вечни примио, тако бисмо и ми да пренесемо тело Господара мога у његов вечни дом кога је још за живота себи за упокој саградио…
Бајазит је склопљених капака неколико тренутака ћутао, размишљао, вагао и процењивао тежину њене молбе; -Ја, ја.. да, да, пренео сам… Пренео сам тело, али Муратов дроб и срце његово на Косово оставих. Оставите и ви Лазарево да на век они судбину деле. Можда ће се у Џенету или Џехенему и измирити… У сваком случају њихова срца ће као тај грм, као залог, вековима и вама и нама да светли… Ако тако не урадите, бојим се, поштована Кнегињо, да ће многи ваши за Лазаром с Косова кренути.
-Нека Ваша Висост опрости мени неразумној; ако сам Вас добро разумела, Ви мислите да ће ваши заувек у Србији…
-Дрво пружа хлад и ономе ко под њим седи, али и ономе ко је дошао да га посече…
-Зар Светли Господар није обећао да неће своје поданике у наше крајеве више доводити ?
-Ја ћу их сапирати док… а после мене, е, то само Алах зна… –слеже он раменима. –У сваком случају, твоја жеља, поштована Кнегињо биће испуњена – благо наклони главу ка Милици.
-Имам још једну молбу Цветли Царе… –устане, наклнонивши се, обрати му се тихо Јефимија;
-Слушам!..
-Да Ваша Светлост допусти да из Видина пренесемо мошти наше светице Свете Петке у Крушевац.
-Па ви бисте, Алаха ми, да све мртве саберете!.. –опет се грлено насмеја. Кад примири смех, озбиљно, као да неком свом казује; -Мој вам је савет; каква су настала времена, боље је и корисније да живе Србе окупите. Живи вам више требају, Само вам живи могу бити од користи, госпе моје…
-Вера и наши свеци су од веће помоћи од заповести мојих и речи мојих. Наш народ, Господару, верује да је Света Петка заштитница земље, свих земаљских усева и плодова. Окупиће нам народ, зауставити бежанију, усталиће се, укоренити и земаљских ће се послова људи прихватити. –уплашена да ће им обе молбе одбити, Милица потеже и најачи разлог; -Лакше ћемо своје обавезе и дуг Пресветлом прибрати и намирити…
Бајазит се загонетно осмехну; „И рече Господ, добро видех невољу народа својега у Мисиру, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову“… Можете и ту Светицу вашу у Крушевац да пренесете..
Оне га погледаше запањено.
Видевши их изненађене, Бајазит прсну у необуздани смех. Кад га примири и даље осмехнут рече; -Ја, ја… Да, да… Проучио мудрости, али и заблуде, противника својих… Ја, ја… А на коју оно страну теку Лаб и Ситница – изненада обрати се Стефану који је седео на дивану.
Иако је знао да ће морати са се правда, Стефан није очекивао да ће му Бајазит на околишан начин ставити до знања да за њега нема тајни;
-Лаб, Ситница, Ибар и обе Мораве… све ка северу и Угарској теку..
-Ја, ја… тако сам и чуо –осмехну се меко а поглед му лисичији.
-Светли Царе, све се мања у веће увиру и с Дунавом , срећом, ка истоку скрећу, и у твоје море се уливају, па ето дођох да…
-Ама се неке и у Јадранско – латинско море уливају –опет се иронично осмехну.
-Има, има неколико, али су мале, по њима се не може бродити…
-Ја, ја… не може… али може у њих човек да се удави… ко не зна добро да плива… –Бајазит полусклопљених капака клима главом као да то самом себи казује.
Милица и Јефимија уплашено укрстише погледе.
Бајазит је ћутао неко време, заваљен, час једва приметно климао, час одмахивао главом као да с неким у себи немуште разговоре води;
-На твом стегу и на грбу је двоглави орао ? –једним оком зачкиљи ка Стефану.
-Двоглави.
-Главе су им.. –опет склопи капке као да ће их испод њих јасније видети – чини ми се, на супротне стране окренуте ?
-Не чини вам се Светлости.
-Једна гледа ка истоку, друга ка западу ?
-Могло би и тако да се толкује… –сложи се Стефан.
-А, то није добро! Није. Ако је орао и морао бити двоглави , бар да се те главе у очи гледају. Да зна лева глава шта десна мисли…
-Ваљда, и с које вам пријатељи долазе ?
-Добронамерник је добродошао ма са које он стизао…
-Ја, ја… –сложи се тренутно Бајазит па настави – врати се знамењима; -А имаше ли на стегу и четири коњских потковица, или ми се то само чини.. ?
-Нека ми не замери Светли Господар, нису потковице него оцила којима се о кремен камен креше. Колико видим Светли Цар је наше заставе на Косову добро упамтио…
-Аферим!.. Аферим, шуро!… –грленим смехом Бајазит испуни дворану.
Стефан се с поштовањем наклони.
-Крушка под крушку… Ја, ја… Упамтио сам, вала. Добро запамтио… И?.. И та кресива су једно другом леђима окренута..
-Такве су нам симболе претци у наследство оставили.
-Е, мој сине, зато сте и несложни. Да је било једне главе са четверо ока, Алаха ми, не би било ни Марице, а ни крвавог Косова, нити би ти сад моје скуте љубио…
-Да Лазара нису најближи издали, сигурно и не бих…
Колико је Милицу задивила Стефанова храброст толико се побоја да се Бајазит не наљути. Но он је мирно ишао за својим наумом.
-Рекох; да су вам сва кресива истовремено само по једним пламеном Косово осветлила не бисмо ми ни долазили… Но, елем, пустимо сад то… било, па… Него; у Крушевцу су сад два орла, два тела и две главе…
-Вук и ја…
-Ако немаш крвника – мајка ти га је родила.
-Можда је код вас Турака тако. У мом народу и у мојој вери се каже; брат брата не храни, али тешко оном ко га нема.
Милица виде како се чело Бајазитово на трен наоблачи, заусти да нешто каже, да ублажи Стефанове речи, али се Бајазит само осмехну, разиђоше се облаци;
-Храбар си кад смеш тако, мени, мени да… Хм… Ја, ја… Мани вере, момче; вере варају! Гледај природу, учи од ње… Јачи орлић на време слабијег из гнезда избаци. Лав лавића зубима растргне…
-Ја мним да су људи изнад, да су словесни…
-Мислиш? Животиње, драги мој шуро, убијају из нужде – колико да се прехране. А „словесни“ без мере, због власти. Власт и моћ су ти, осетио си, као морска вода; што је више пијеш – жеднији си. И упамти, онај до тебе, онај Други, увек сања да буде испред… Први да је. Зато сам ја… на време… А и теби то саветујем. Кад ојача, орлић кога ниси на времењ из гнезда… –зањиха главом – имаћеш проблема, веруј ми.
Милица је све време, од кад је Стефан преузео обавезе, тај и такав страх покушавала да потисне, али је искуство и Бајазитове речи као маљ у теме ударише. Колена јој клецнуше, заљуља јој се дворана, да није седела, пала би.
-Вук и ја се слажемо.
-Слагаћете се док сте под мојим турбаном… Свака сила за време бива, па и моја ће… Мој шураче, и ја сам само човек, смртник, као и сви…
-Молим се Богу и желим дуг живот пресветлом…
-Верујем ти. Ама, молим се и ја Алаху, али… А шта ће бити после? Кад синови млоји Сулејман и Муса почну око властги да се бију… Мој ти је братски и родитељски савет: Устукни стару, а створи нову властелу која ће ти бити захвална и оданија од старе Лазареве. Ојачај своју војску и власт и ако можеш сапри и Вука. Иако је и мени од помоћи, Вук је курјак у твоме тору…
-Захвалан сам Пресветли на саветима и бризи Његовој… Биће онако је Бог мој одлучио да буде…
Ја рекох, што рекох, па сад… Твоја глава а и калпак је твој… Бајазит устаде с дивана: -Господо драга. Жао ми је, чекају ме силне обавезе. Желим вам миран и срећан пут… – с десном руком на срцу дубоко им се поклони.
*
Враћали су се у Србију. Чинило им се да је пут краћи него кад су Бајазиту долазили. Како су залазили у кањон лака измаглица постајала је све гушћа иако је сунце било добрано одскочило. Стефан и предходници зауздаше коње, сачекују да им се Јефимија и Милица примакну, пожурују оне на зачељу. Стреличари, за сваки случај, извадише стреле из торбица. Са свих страна све брже збирала се и око њих свијала све тмастија повесма, претварајући дан у црну и оглувелу ноћ. Прст пред оком се није могао видети. Магла се, чини им се, могла рукама разгртати и сабљама сећи. Коњи су рзали, пропињали се, вртели се у круг и сударали. Иако су се дозивали, гласови су им се за усне лепили. Бакље су се гасиле пре него што су лучоноше успевали да их распале. Смиривали су коње у страху да се у речни амбис не сурвају. Не видећи се у тмуши, Милица и Јефимија су се крстиле, Бога и све свеце усрдно молиле да сву чељад од пропасти сачувају и на пут оправе. Магла је све више притискала и као ноћна мора гушила их. Чинило им се да се никада неће разићи, да ће заувек кроз њу лутати.
Изненада пред њима сукну пламена бакља и машући крену напред. За њом кренуше коњаници. Иако су ишли каменитим путем није се чуо топот, нису варнице из камена под потковицама коњским врцале, као да су коњи по вуни газили. Нико се није сећао колико дуго су за том светлошћу ишли, као да су све време спавали. Освестили су се тек кад су из маглушине, као пробуђени, на сунцем обаснај пут изашли. Ко им је био водич, ко их је на пут из маглушине извео нико није видео, ни знао.
Аутор приче:СТАМЕН МИЛОВАНОВИЋ
Ниш-Србија (+381 18 4224891)
СРПСКО СОКОЛСКО ДРУШТВО
„С О К О“
ДОБРУН-ВИШЕГРАД
Издавачка секција-Часопис «СОКО»
Резултати Конкурса за кратку причу часописа «Соко» за 2023. годину, на тему
КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ НАША ДУХОВНА КОЛИЈЕВКА
Редакција часописа за духовну и културну просвјету «СОКО», Српског соколског друштва «Соко» из Добруна код Вишеграда, уз подршку Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, расписала је у марту 2020. године КОНКУРС За кратку причу на тему:«КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ НАША ДУХОВНА КОЛИЈЕВКА».
На Конкурс је, под шифром, приспјело 29 радова– ОД КОЈИХ ЈЕ ВЕЋИ БРОЈ КВАЛИТЕТНИХ.
Жири Редакције „Сокола“, у саставу: Славко Хелета, предсједник и чланови Александар Савић и Милица Кусмук, прегледали су и оцјенили приспјеле радове и утврдили редослијед.
Након отварања коверата са шифрама Редакција је утврдила ауторе приспјелих прича:
Награђене приче:
Прва награда – Шифра „83“ прича „Луча“, Стамен Миловановић, Ниш, тел. 381 18 4224 891
Друга награда – Шифра „Правсолавље“, прича „Три божура“, Терентић Љиљана, Смедерево, тел. 381 64 20 81 408, terenticljiljana@gmail.com
Трећа награда – Шифра „Рудник 1914“, прича „Космет“, Ненад Карић, Лазаревац, тел. 381 64 9071 760, nenadkaric0@gmail.com
Слиједе приче:
4. Шифра „Стефан“ прича „Манастире о небо свезали (бројаница од сјећања)“, Никица Банић, Инђија
5. Шифра „Трошење јаве“, приче „Луча тамних дана“ и „јутро пуно росе и суза“, Душан Мијајловић, Ниш
6. Шифра „Аврам“, прича „Косово и Метохија су наша духовна колијевка“, Александра Драгичевић, Вишеград
7. Шифра „Т.Данковна“ , прича „Бичанске стопе које су носиле косовску земљу“, Татјана Стефановић, Параћин
8. Шифра „Устани Лазаре“, прича „Манифест или Слово невиђено које памти душа“, Дајана Петровић, Ваљево
9. Шифра „Косовски божури“, прича „Српски Јерусалим“, Бисерка Томић, Лучани
10. Шифра „Чувар наше историје“, прича „Од историјског до светог“, Милка Васић Глушац, Београд
11. Шифра „Васкрс 2023“ прича „Косово и Метохија су наша духовна колијевка“, Милица Протић, Александровац
12. Шифра „Космет 23“ прича „Играју се скупа на Косову“, Драган Митић, Ниш
13.Шифра „Соколица“ прича „Нанизане перле (прича једне уметнице)“, Јелена Бадњевац Ристић, Панчево
14. Шифра „Дедина унука“, прича „Косово и Метохија су наша духовна колевка“, Београд
15. Шифра „Бгд 73“, прича „Косовски сан“, Жељка Башановић Марковић, Београд
16. Шифра „Праскозорје“, прича „Небеска браћа“, Весна Андрејевић, Београд
17. Шифра „Благословена земља наша“, прича „Космет колевка живота и православља“, Славица Д. Дамњановић Саша, Бачка Топола
18. Шифра „Укор кажипрста“, прича „Косово и Метохија у колијевци Бачке“, Драган Видић, Врбас
19. Шифра „Проклетије“ , прича „Патике“, Бранимир Перић, Брзеће
20. Шифра „Акан Твердожилов“, прича „Косово и Метохија су наше духовне колијевке“, Слободан Чуровић, Подгорица
21. Шифра „Космет 23“ , прича „Говорио је ћирилицом са Космета“, Драган Митић, Ниш
22. Шифра „Месечина“, прича „Дуга изнад Косова“, Даница Димитријевић Петровић, Крушевац
23. Шифра „У траљама стварности“, прича „Чупају срце Србији“, Љиљана Марић, Смедерево
24. Шифра „Бгд 73“, прича „Поогглед на Шар планину“, Жељка Башановић Марковић, Београд
25. Шифра „Праскозорје“, прича „Небеска браћа“, Весна Андрејевић, Београд
26. Шифра „ССС“ , прича „Вјечита тема“, Чедомир Врљеш, Нови Сад
27. Шифра „Благословена земља наша“, прича „Хроника“ , Славица Д.Дамњановић Саша, Бачка Топола
Према расписаном Конкурсу Редакција часописа „СОКО“ и Манастир Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда најуспјешније ауторе награђују са увећаним новчаним износом:
За прво мјесто 300 КМ, за друго мјесто 200 КМ и за треће мјесто 100 КМ.
Уз новчане износе награђени аутори ће добити и повеље.
По одлуци Предсједништва Српског соколског друштва «СОКО» награде за ауторе најбоље приче уручене су 12. Маја 2023. године, на крсној слави Сокола, Свети Василије Острошки, у Народном дому манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци.
У Добрунској Ријеци-Вишеград, 12. мај 2023. године
РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА „СОКО“
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ КРСНА СЛАВА ССД „СОКО“ ДОБРУН
Српско соколско друштво „Соко“ Добрун прославило је данас крсну славу Светог Василија Острошког, а у оквиру славских свечаности додијељене су и награде ауторима најбољих кратких прича на тему „Косово и Метохија су наше духовне колијевке“ које су пристигле на конкурс часописа „Соко“.
Чин ломљења славског колача обавио је свештеник Александар Топаловић уз саслужење монаштва манастира Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци. Присутнима се затим обратио игуман манастира, архимандрит Јован Гардовић који је свим соколарима честитао крсну славу и позвао све вјернике да се држе Христовог пута и пута Светог Василија.
Председник Српског соколског друштва „Соко“ Мирослав Вуковић рекао је да се ове године друштво „Соко“ полако враћа својим редовним активностима након бројних ограничења током пандемије вируса корона. „Тренутно радимо на омасовљавању чланста у нашим секцијама, посебно у кућној радиности и хуманитарној секцији. Циљ нам је да наше соколско друштво дигнемо на један виши ниво како би у пуном капацитету могли да наставимо са нашим редовним активностима“ рекао је Вуковић.
Он је на слави прогласио и побједнике Соколовог конкурса за кратку причу. „Прво мјесто освојила је прича „Луча“ аутора Сретена Миловановића из Ниша, друга је прича „Три божура“ ауторке Љиљане Терентић из Смедерева, док је треће мјесто припало Ненаду Карићу из Лазаревца за причу „Космет“ додао је Вуковић.
Председник жирија за избор најбоље кратке приче Славко Хелета каже да је на конкурс пријављено 29 прича. „Веома смо поносни на то што су нам се на конкурс одазвали истакнути књижевни ствараоци из Србије, Црне Горе и Републике Српске. Ове године највише радова је стигло из Србије што нам говори да су тамошњи књижевници доста ажурнији и организованији, па самим тим на нама је да анимирамо књижевне ствараоце из Републике Српске, а посебно млађе генерације да пишу и одазивају се на сличне конкурсе као што је наш“ рекао је Хелета.
Ненад Карић из Лазаревца (који је једини од награђени присуствовао додјели), чија је прича „Космет“ добила трећу награду захвалио се организаторима истичући да су Косово и Метохија за њега увјек инспирација јер је то неодвојиви дио српског бића. „Сматрао сам и да ми је била дужност да из свог угла кажем нешто на ову тему. Моја прича садржи и двије пјесме јер ја више пишем поезију“ додао је Карић.
Српско соколско друштво „Соко“ тренутно броји преко 200 чланова распоређених у седам секција.
Милица Кусмук
Расписан традиционални конкурс за кратку причу часописа «Соко» на тему
„Косово и Метохија су наше духовне колијевке“
Редакција часописа за духовну и културну просвјету«СОКО», Српског соколског друштва «Соко» из Добруна код Вишеграда, уз подршку Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, расписује КОНКУРС за кратку причу на тему «Косово и Метохија су наше духовне колијевке».
На конкурс се примају необјављене кратке приче, чији су аутори из свих српских крајева.
Кратке приче се достављају у три примјерка потписана шифром, с тим да посебна коверта садржи рјешење шифре и податке о аутору.
Један аутор може послати највише ДВИЈЕ кратке приче на задату тему, максималне дужине до 150 редова.
Приспјеле кратке приче се не враћају, а нјбоље ће одабрати жири Редакције «Сокола».
Радови се шаљу поштом на адресу Српско соколско друштво «СОКО», са назнаком за конкурс за кратку причу часописа «Соко», 73247 Добрунска Ријека-манастир „Светог Николаја“, а крајњи рок за достављање радова је 20. април 2023. године.
Редакција „Дабра“ и «Сокола» најуспјешније ауторе наградиће: за прво мјесто 200 марака, за друго мјесто 100 марака и за треће мјесто 50 марака.
Уз три награђене Редакција «Сокола» ће одабрати одређени број прича које ће бити објављене на страницама часописа.
На конкурсу не могу учествовати чланови Редакције часописа «Соко», а све информације у вези са овим конкурсом могу се добити на телефоне: број 058 612-112, 065 431-505 и 065 536-386.
Славко Хелета
СЛАВА СРПСКОГ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА „СОКО“ ДОБРУН, СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
У манастиру Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци обиљежена је крсна слава ССД “Соко“, свети Василије Острошки. У присуству гостију чин лољења славског колача обавили су свештеник Александар Топаловић и игуман манастира, отац Јован Гардовић.
Тим поводом уручене су награде учесницима на конкурсу за кратку васкршњу причу на тему “Црква у мом селу” коју је организовала Издавчка секција соколског друштва.
На конкурас за кратку васкршњу причу који 16. годину за редом расписује ССД „Соко“ пријавио се 21 учесник из РС И Србије. Прво мјесто освојила је Николета Петровић и Бијљине, друго Стамен Миловановић из Ниша, а треће Лазар Вучићевић из Обреновца.
Награде побједницима је уручио председник Сокола Мирослав Вуковић који је том приликом честитао славу свим члановима друштва и истакао да је Соко данас најмасовније друштво у Вишеграду које окупља младе људе и има свој план активности.
Николета Петровић побједник конкурса из Бијељине рекла је да се и ако новинар по први пут окушала у књижевном стваралаштву.
„Покушала сам да направим паралелу некад и сад када је моје село на Озрену у питању. Некад је било доста домаћинстава, дјеце, младих људи. Прво расијање је кренуло осамдесетих година, а потом за вријеме рата расијани су сви по цијелом свијету. То је у ствари прича свих људи који живе на овом простору и једино што можемо да сачувамо је сјећање на кућни праг и огњиште, јер када то немамо не можемо да имамо калем, да генерације које тек стасавају иду корацима својих предака“, рекла је Петровићева.
Лазар Вучићевић из Обреновца каже да му није први пут да учествује на овом конкурсу, већ је побиједио прије осам година а своју љубав према писањеу пренио је и на сина који је ове године освојио седмо мјесто на овом конкурсу.
Српско соколско друштво „Соко“ данас дјелује кроз седам секција и броји око 200 чланова.
Милица Кусмук
З А П И С Н И К
Дана 7. маја 2022. године одржан је састанак жирија за избор најбоље кратке приче која је пријављена на наградни конкурс Српског соколског друштва „Соко“ Добрун на тему „Црква у мом селу“.
На конкурс је пријављена 21 прича од којих је свака задовољила услове конкуса, а од којих је жири у саставу: предсједник Славко Хелета, новинар, подпредсједник Милица Кусмук, новинар и чланови Маријана Симанић новинар и Бојан Николић професор српског језика и књижевности, изабрао три најбоље.
Према оцијени жирија:
- мјесто прича под шифром „Јежава“ , 26 поена
- мјесто, прича по шифром „Дубовац“, 27 поена
- мјесто, прича под шифром „Ђурђа и Јаков“ , 28 поена.
РЈЕШЕЊЕ ШИФРИ:
- ЂУРЂА ЈАКОВ: Николета Петровић, Бијељина
- ДУБОВАЦ: Стамен Миловановић, Ниш,
- ЈЕЖАВА: Лазар Вучићевић, Обреновац,
- ДРАГО – 25 ПОЕНА: Мирјана Илић Шушњар, Вишеград
* ТАЈНЕ ЛУЧОВОГ МОСТА – 25 ПОЕНА: Живко Ђуза, Мркоњић Град,
- СТЕФАН – 22 ПОЕНА: Никица Банић, Инђија,
* ЖИВА ВОДА ПРАВОСЛАВЉА – 22 ПОЕНА: Јован Н. Бундало, Београд,
- ТОПЛИЧАНКА – 21 ПОЕН: Милијана Сета, Ниш,
* БОЖЈА БЛАГОДАТ – 21 ПОЕН: Терентић Љиљана, Смедерево,
- ЖИЦАР – 20 ПОЕНА: Ненад Вучићевић, Обреновац,
- ДОЊА КОЛОНИЈА – 19 ПОЕНА: Љубинка Буба Вранић, Ниш,
- СРНА ИЗ МАНАСТИРСКЕ ШУМЕ – 18 ПОЕНА: Миланка Бурић, Бијељина,
* ПРАВОСЛАВЉЕ – 18 ПОЕНА: Драгољуб Бојновић, Београд,
- АРМАГЕДОН – 16 ПОЕНА: Тамара Васиљевић, Источно Сарајево,
- ТЕШКА ВРЕМЕНА – 12 ПОЕНА: Рада Пауновић, Чачак,
* ИСТИНА – 12 ПОЕНА: Олица Милутиновић, Чачак
- 19+8 – 11 ПОЕНА: Душан Мијајловић, Ниш
- РАЗБОЛЕ СЕ ЛИСИЦА СУШИ СЕ КО ГРАНА ДОБИЛА КОРОНУ ОД НЕКОГ ЈАРАНА – 8 ПОЕНА: Живота Ђурић, Београд,
* КОСОВКА ДЈЕВОЈКА – 8 ПОЕНА: Маријана Вукотић, Соколац,
* ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК – 8 ПОЕНА: Бисерка Томић, Лучани,
- Г. П. -7 ПОЕНА: Горица Поповић, Крагујевац,