Конкурс за кратку причу часописа «Соко» уз 800 година самосталности Српске православне Цркве»  

СВЕТОСАВСКИ ПУТ И ДЈЕЛО

 

       Редакција часописа за духовну и културну просвјету «СОКО», Српског соколског друштва «Соко» из Добруна код Вишеграда, уз подршку Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, расписује КОНКУРС За кратку причу на тему «800 година самосталности Српске православне Цркве-Светосавски пут и дјело».

На конкурс се примају необјављене кратке приче, чији су  аутори из свих српских крајева.

Кратке приче се достављају у три примјерка потписана шифром, с тим да  посебна коверта садржи рјешење шифре и податке о аутору.

Један аутор може послати највише ДВИЈЕ кратке приче на задату тему, максималне дужине до 150 редова.

Приспјеле кратке приче се не враћају, а најбоље ће одабрати жири Редакције «Сокола».

Радови се шаљу поштом на адресу ССД «СОКО», са назнаком за конкурс за кратку причу часописа «Соко», 73247 Добрунска Ријека-манастир „Светог Николаја“, а крајњи рок за достављање радова је 25. април 2019. године.

Редакција «Сокола» најуспјешније ауторе наградиће: за прво мјесто 300 марака, за друго мјесто 200 марака и за треће мјесто 100 марака.

На конкурсу не могу учествовати чланови Редакције часописа «Соко», а све информације у вези са овим конкурсом могу се добити на телефоне: број 058 612-112, 065 431-505 и 065 536-386.

Издавачка секција „Сокола“ ускоро објављује Зборник најбољих кратких васкршњих прича из предходног десетогодишњег циклуса овог конкурса.  

 

Славко Хелета

ДЕСИМИР ШИМШИЋ 
17.11.1919. – 14.03.2019.

У четвртак 14. 03. 2019. године у 02 сата по поноћи, упокојио се у Господу слуга Божији Десимир Шимшић у својој стотој години живота.  Заточеник злогласних њемачких концентрационих логора током другог свјетског рата, слуга Божији Десимир родио се у селу Столац изнад Добруна 17.11.1919 године од оца Светозара и мајке Станојке, као пето дијете у многочланој породици која је касније добила још четверо дјеце. Одрастајући у том окружењу породичне заједнице какве су некада биле у нашем народу, добри и послушни Десимир приспио је и за служење војног рока у ондашњој Краљевини Југославији. Почетком 1941. године Десимир је отпутовао за Љубљану гдје је имао започети служење свог војног рока. Но пошто је убрзо ратни вихор захватио и просторе тадашње Краљевине Југославије, и пошто је у краткотрајном априлском рату војска Краљевине Југославије капитулирала, Десимир је са осталим војницима кренуо пут родног краја. Када је дошао до Сарајева био је ухапшен од стране њемачких окупационих снага и спроведен у Њемачку гдје је као логораш и радник остао све до краја другог свјетског рата. Пошто његови укућани нису имали никаквих информација шта се са њим догодило и гдје је отишао из своје јединице из Љубљане и пошто се  ни после готово двије године ништа није могло сазнати о њему, а нити се он могао јавити,  укућани су ожалошћени одлучили да му издају подушја као мртвом. 
Међутим крајем 1942. године Десимир се преко међународног Црвеног Крста успјео писмом јавити својој родбини. 
Крај другог свјетског рата га је затекао као радника на имању једне богате њемачке породице у Лајпцигу. На понуду да остане да живи и ради у Њемачкој,  Десимир је одговорио да неби остао ни да му дадну цијелу Њемачку. Тада као слободан човјек пјешке се упутио ка својој домовини. После тромјесечног путовања, пред празник Успења Пресвете Богородице, стигао је у Добрун гдје је дочекан од свих са општом радошћу и весељем.     
 Неколико година после повратка кући запослио се у Фирми “Терпентин“ и ускоро се и оженио и тако формирао породицу. Као узоран и частан човјек и радник дочекао је и пензију. Пошто је био крепкога здравља наставио је да се бави домаћинским пословима у својој кући у Добруну а и доживио је велику радост да види и своју унучад и праунучад. 
Око мјесец дана пред крај свога живота изразио је жељу да се исповеди и причести, тако да га је Отац Калистрат кроз Свете Тајне покајања и Причешћа припремио и за одлазак у Вјечни Живот да почине од свог дугог и многотрудног живота. 
Сахрањен је на сеоском гробљу у Добруну у петак, 15. марта ове године.

Вјечан му покој у Царству Небеском.

Пренесено са портала ДАБАР Инфо                                                        Братство манастира Добрун

 

Општина Вишеград заинтересована за Андрићеву кућу

Кућа у којој је дјетињство провео нобеловац Иво Андрић и даље је закључана за бројне туристе који би жељели да је посјете, а општина Вишеград упутила је иницијативно писмо садашњим власницима, породици Плоскић у Шведској, да објекат буде враћен општини.

Скромна кућа са лијеве обале ријеке Дрине, која се налази недалеко од вишеградске ћуприје, била је власништво Андрићевог тетка Ивана и тетке Ане Матковшчик, са којима је Иво и одрастао.Њега је у Вишеград довела мајка Катарина Андрић 1894. године, када је имао двије године. Одрастање дјечака уз пуно љубави и пажње коју су му у новом дому пружили тетак и тетка, као и амбијент ове вароши, обиљежиће Андрићев живот и стваралаштво.

Његов поновни сусрет са градом свог дјетињства био је 1953. године, када је Андрић био већ значајан и цијењен књижевник. Те године, Андрић је поклонио општини кућу коју му је оставила тетка Ана Матковшчик.Директор Средње школе „Иво Андрић“ из Вишеграда Дивна Васић говори да је Андрића, када је послије много година дошао у Вишеград, на жељезничкој станици дочекао цијели град.„Посјетио је тада најзначајније институције, културно-умјетничка друштва, а у сали старе гимназије обратио се ученицима, професорима и својим Вишеграђанима“, прича Васићева за Срну.

Она подсјећа да је Андрић тада рекао да га радује што је ту послије толико година „и да излази са узбуђењем, исто као што је излазио пред свог учитеља Љубомира у првом разреду основне школе“.То је била Андрићева прва посјета Вишеграду након Другог свјетског рата. Он је посјетио значајне друштвене и културне институције, али не и кућу у којој је провео дјетињство. Кућа коју је Андрић поклонио граду, већ је била продата и у приватном власништву једне вишеградске породице.Васићева наводи да су у периоду од неколико дана у Среском суду у Вишеграду склопљена два уговора о даровању куће општини Вишеград, која ју је продала и добијени новац од 180.000 динара уложила у изградњу Дома културе у Вишеграду.Тако је Вишеград остао без пишчеве куће, која је, како је некада планирано, требало да буде завичајни музеј.„Андрић, колико је познато, никада јавно није говорио о томе, нити је општина Вишеград успјела кућу поново да откупи.

Касније је било таквих покушаја, али се све на томе и завршило“, каже Васићева.Она напомиње да своју везаност за град и жељу да помогне школама и младим људима у њиховом даљем образовању најбоље илуструје сачувано Андрићево писмо упућено дирекцији гимназије у Вишеграду у којем награду за роман „Госпођица“ у износу од 200.000 динара поклања гимназији.„Молим Вас да тај прилог примите као доказ мојих свакидашњих веза са Вишеградом и моје привржености томе граду мога дјетињства. Молим Вас да ту суму употријебите било за набавку књига или учила, било на који други начин којим ћете Вашим ученицима олакшати рад у школи“, наводи се у писму.Овај спис чува се у љетопису вишеградске гимназије као доказ трајне везе писца са градом свог дјетињства.

Од 1976. године на Андрићевој родној кући налази се натпис „У овој кући дјетињство је провео Иво Андрић“.Поводом обиљежавања вијека од Андрићевог рођења 1992. године, Скупштина општине Вишеград донијела је одлуку о враћању куће у власништво општине, али је она каснијим имовинским законима враћена власницима.Руководство општине Вишеград крајем прошле године упутило је иницијативно писмо породици Плоскић, која је садашњи власник, да кућа буде враћена општини.Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић рекао је Срни да је Андрићева кућа од великог значаја за овај град, те да би она требало да буде једна од атракција за туристе који долазе у Вишеград. „Општина Вишеград на овај начин треба да се одужи Иви Андрићу и исправи неправду која је учињена прије више од пола вијека, када је кућа коју је Иво поклонио граду – продата“, сматра Ђуревић.Општина је заинтересована да уђе у преговоре са садашњим власницима, али они нису одговорили на писма која су им упућивана.

Послије Андрићеве смрти, у Вишеграду је 1976. године установљена књижевна манифестација посвећена пишчевом дјелу – „Вријеме и мостови“. Већ сљедеће године, манифестација је названа „Вишеградска стаза“. У вријеме одржавања манифестације 1985. године откривено је спомен-обиљежје писцу, у парку поред саме ћуприје. Данас се исписује нова историја Вишеграда у комплексу од камена насталом на ушћу двије ријеке, Дрине и Рзава. Пишчеву визију камена испуњену смислом препознао је други велики умјетник Емир Кустурица, који је писцу у част саградио Андрићград. Андрић се тако вратио у свој завичај.

СРНА-ЈОВАНА БОРОВЧАНИН

У Вишеграду одржано Светосавсковече     

Свети Сава – благочестиви пророк

Личност Светог Саве од младост и је имала обрисе лика из Јеванђеља, као да се поново родио неки од пророка кога је сам Господ послао у свијет да испуни неке од промисли вјечне љубави, истакао је 28. јануара 2019. године у Вишеграду, гдје је одржано Светосавско вече, протојереј-ставрофор Александар Топаловић.

Топаловић је, говорећи бесједу, истакао да је Свети Сава посједовао врлине које нису биле својствене сину једног владара – жељу за сазнањем, незаситост молитвом и побожношћу, скромност, послушност, добра дјела.

Он каже да би вјероватно и данас на такву појаву владала иста зачуђеност, као што је била тада властеле и српског народа.

„Међутим, савременици Светог Саве нису били свјесни да присуствују најсрећнијем тренутку у историји свог народа. Одрастањем Светог Саве остваривала се визија хришћанске, Богом благословене државе у Срба“, нагласио јеТопаловић.

Он је додаода о великим људима, поготово Божијим светитељима, обично има много знања, али да је потребна озбиљна студија да би се проникло у величину и значај његовог блаженог, јеванђељског рада.

„Личност принца Растка, најмлађег сина великог жупана Стефана и родо начелника најплодотворније племићке лозе у нашем народу, од младости је имала обрисе лика из јеванђеља, као да се поново родио неки од благочестивих пророка, кога је сам Господ послао у свијет да испуни неке од промисли вјечне љубави“, истакаојеТопаловић.

Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Стојка Мијатовић поручила је младима да иду путем Светосавља.

„Знамо колико је важно Светосавље, поготово за културу и просвјету. Све ријечи Савине су нам у мислима“, истакла је Мијатовићева.

Она је додала да је задовољство организовати Светосавско вече у Дому културе

у сарадњиса Друштвом љубитеља писане ријечи „Мост“, које је дио вишеградске „Просвјете“  и Народном библиотеком „Иво Андрић“ из Вишеграда.

У програму су учествовали ученици Средње школе „Иво Андрић“ и вишеградски пјесници, чланови Друштва „Мост“, а директор Народне библиотеке Бојан Пецикоза у оквиру овог програма прогласио је најактивније читаоце у току прошл егодине.

„У категорији ученика основне школе најактивнији читалац била је Марија Кнежевић, у категорији средњошколаца Ђорђе Јовановић, у категорији одраслих Гордана Комленовић, а у категорији пензионера Спаса Куљић“, навео је Пецикоза.

 

СРНА/Јована Боровчанин

У Новом Горажду почело обиљежавање великог јубилеја 500 година Горажданске штампарије

КОЛИЈЕВКА СРПСКОГ ЋИРИЛИЧНОГ ШТАМПАРСТВА

У склопу обиљежавања 500 година Горажданске штампарије, која је од 1519. до 1521. године радила у тадашњем манастиру, данас храму Светог Георгија у Доњој Сопотнбици, током ове године планиране су бројне активности, потврдила је начелник општине Ново Горажде, Мила Петковић.

                           

Пригодна марка Пошта Српске

 

-Поводом овог изузетног јубилеја у сарадњи са Поштама Српске израђена је пригодна поштанска марка са мотивима из прве књиге Литургија-Служабник, која је у Доњој Сопотници штампана 1519. године, и мотивима цркве Светог Георгија у Доњој Сопотници, појаснила је Петковићева.

Она је додала да ће ова поштанска марка бити у оптицају од 28. јануара 2019. године.

-Штампано је 15.000 примјерака блок маркица и 300 свечаних ФДЦ коверата, нагласила је Петковићева.

По ријечима Начелника за привреду и друштвене дјелатности општине Ново Горажде, Томислава Чарапића, Биљана Самарџић, редовни професор на Филозофском факултету Пале и професор на Православном Богословском факултету у Фочи, је написала монографију о Горажданској штампарији, чије ће штампање финансирати СПКД „Просвјета“, а биће објављена током 2019. године.

-И предавањима о значају Горажданаске штампарије и ћириличног писма за српски народ она је додатно укључена у обиљежавање 500 година Горажданске  штампарије, истиче Чарапић, наглашавајући да је њена књига тим значајнија што се ради о до сада најкомплетнијој монографији о Горажданској штампарији.

Митрополит Хризостом именује Организациони одбор

 

И Митрополија дабробосанска активно се припрема за обиљежавање овога великог јубилеја.

-Митрополит дабробосански господин Хризостом је најавио скоро доношење одлуке о именовању Организационог одбора за обиљежавање 500 година Горажданске штампарије, који ће бити састављен од универзитетских професора и академика САНУ, каже начелник општине Ново Горажде, Мила Петковић.  

Она је истакла да је централни догађај обиљежавања овог јубилеја планиран за септембар 2019. године у порти цркве Светог Георгија, у Доњој Сопотници.

Подршка Владе Републике Српске

 

-Петковићева подсјећа да је Влада Републике Срспске донијела одлуку којом се задужују министарства просвјете и културе, министарство финансија и секретаријат вјера, да се активно укључе у обиљежавање овог значајног јубилеја  и обезбиједе неопходна средства за његово достојно обиљежавање.

Томислав Чарапић каже да ће наставак археолошких истраживања у порти цркве у Доњој Сопотници бити током 2019. године.

-Због опсежних археолошких ископавања неопходно је измјештање садашњих црквених одаја, па је Црквена општина горажданска  започела активности на изградњи новог објекта, појаснио је Чарапић.

У општини Ново Горажде истичу да ће током ове године низом других манифестација и садржаја, како на локалу општине Ново Горажде, тако и шире, бити програмски обиљежен овај јубилеј, уз нагласак на значај Горажданске штампарије и ћириличних црквених књига које су ту штампане. Једна од идеја је  да се установи колонија графичара и повеља Љубавића.

Активно укључење исељених гораждана

 

-У свим овим активностима очекујемо активно укључење гораждана који су расути диљем свијета, а које спаја црква Светог Георгија и њено наслијеђе, које би требало да се преноси на млађе генерације без обзира у којем дијелу свијета живе, поручила је Мила Петковић, начелник општине Ново Горажде.

Прошло је тачно 500 година, како су у храму Светог Георгија у Доњој Сопотници код Новог Горажда штампане прве црквене ћириличне књиге на просторима данашње Босне и Херцеговине, у штампарији Божидара Горажданина, другој иза Цетињске, одакле су дистрибуиране караванским друмовима до православних цркава и манастира. Након толико година три непотпуна издања Псалтира с последовањем, Молитвеника и Служабника-Литургије, штампане овдје између 1519. и 1523. године, до данашњих дана сачувана су једино у Венецији, Дубровнику, Будимпешти, Санкт Петербургу, Београду… Репринт издања ових значајних књига објављен је 2006. године и промовисан у порти храма Светог Георгија у Доњој Сопотници.

 

Славко Хелета  

  

Поруке Митрополита Хризостома

 

ДУХОВНА ОБНОВА КРОЗ ПОКАЈАЊЕ 

 

До­ла­зим да вам бу­дем ар­хи­је­реј, вла­ди­ка и слу­га, усрд­ни мо­ли­тве­ник пред Бо­гом. Зна­мо и осје­ћа­мо да су ва­ши по­гле­ди сил­но упр­ти у на­шу ма­лен­кост, и уши ва­ше на­прег­ну­те, са же­љом да ви­ди­те и да чу­је­те шта ће­мо вам ре­ћи и по­ру­чи­ти да­нас и су­тра. Исто та­ко зна­мо да су ва­ша на­да­ња и оче­ки­ва­ња ве­ли­ка. И с пра­вом, јер ви и ова ми­тро­по­ли­ја сте уви­јек има­ли ми­тро­по­ли­те ве­ли­ка­не на­ше исто­ри­је и на­ше Цр­кве. За­то дрх­ти­мо пред ве­ли­ким те­ре­том од­го­вор­но­сти ко­ју пре­у­зи­ма­мо, и стре­пи­мо да мо­жда не­ће­мо би­ти до­стој­ни ва­ших оче­ки­ва­ња, или ве­ли­чи­не на­ших пред­ход­ни­ка ко­ји­ма се ди­ви­мо и кла­ња­мо.

По­треб­не су нам ва­ше мо­ли­тве и мо­ље­ња. Мо­ли­те се за нас, да вам бу­де­мо као не­ка­да Мој­си­је Изра­иљ­ском на­ро­ду у Егип­ту: пред Бо­гом сми­рен и Ње­гов слу­га, а пред љу­ди­ма и раз­бо­рит и хра­бар, Бо­га и вас до­сто­јан.

Зна­мо и осје­ћа­мо, да су с на­ма и ме­ђу на­ма ду­хов­но при­сут­ни и на­ши ве­ли­ки и слав­ни прет­ход­ни­ци, да они слу­ша­ју ове рије­чи на­ше, и осје­ћа­ју ва­ша ср­ца и мо­ли­тве. И они ће нам као и ви би­ти свје­до­ци пред Бо­гом. Као и сви ми, бра­ћо и се­стре, и они су за­бри­ну­ти ста­њем на­шег срп­ског пра­во­слав­ног на­ро­да. Из сва­ко­днев­них раз­го­во­ра са љу­ди­ма кон­ста­ту­је­мо ка­ко ста­ње на­шег на­ро­да ни­је до­бро. Ни­је до­бро са­мо кон­ста­то­ва­ти и ја­ди­ко­ва­ти, већ се мо­ра од­мах и нео­д­ло­жно чи­ни­ти што је по­треб­но да би се то ста­ње из­ми­је­ни­ло на бо­ље. Сва­ка из­мје­на на бо­ље, сва­ко по­пра­вља­ње на­род­не си­ту­а­ци­је мо­же би­ти са­мо по­ка­ја­њем, од­но­сно ми­је­ња­њем на­чи­на ми­шље­ња и раз­ми­шља­ња.

Под­сје­ти­мо се ка­ко сва Ју­деј­ска зе­мља и Је­ру­са­ли­мља­ни до­ла­жаху све­том Јо­ва­ну Кр­сти­те­љу на ри­је­ку Јор­дан, и он им го­во­ра­ше: По­кај­те се, и вје­руј­те у Је­ван­ђе­ље. Али, то ни­је по­ру­ка са­мо јед­ног вре­ме­на – то је по­ру­ка свих вре­ме­на и свих ви­је­ко­ва. За­пра­во, тре­ба ове ри­је­чи све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља да чу­је­мо као да их он на­ма лич­но го­во­ри. На­ма као на­ро­ду, да­нас и од­мах, нео­п­ход­но је по­треб­на ду­хов­на об­но­ва кроз по­ка­ја­ње и над­град­ња вје­ре у Је­ван­ђе­ље Хри­сто­во. Са­мо та­ко ће­мо об­но­ви­ти наш хри­шћан­ски и све­то­сав­ски иден­ти­тет, иден­ти­тет ко­ји је кра­сио наш на­род кроз ви­је­ко­ве, кроз на­шу ду­гу и слав­ну исто­ри­ју.

Ми­је­ња­њем на­шег ра­ци­о­на­ли­стич­ког и при­зем­ног ми­шље­ња за­до­би­ће­мо, бла­го­да­ћу Ду­ха Све­то­га, ум Хри­стов, а то и је­сте крај­њи циљ сва­ког хри­шћа­ни­на. Ду­хов­на об­но­ва кроз по­ка­ја­ње не зна­чи бје­жа­ње од се­бе са­мо­га, већ су­о­ча­ва­ње са со­бом и ми­је­ња­ње се­бе са­мо­га и све­га око се­бе. Овим се по­себ­но ви­ди бла­го­слов Бож­ји, ко­ји је Бог дао чо­вје­ку да бу­де украс цје­ло­куп­ног ство­ре­ног сви­је­та. Ње­гош то на свој на­чин опје­ва­ва у “Лу­чи ми­кро­ко­зма”; то је исто­вре­ме­но оно што је као за­вјет оста­вио све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај Жич­ки и Охрид­ски, ре­кав­ши: Да се обо­жи­мо, и све­то умно­жи­мо, али прет­ход­но да се сло­жи­мо. “Оче, мо­лим Те да сви јед­но бу­ду, као Ти, Оче, што Си у Ме­ни, и Ја у Те­би, да и они у на­ма јед­но бу­ду”, мо­ли се Го­спод Исус Хри­стос при­је свог стра­да­ња. И ја мо­лим Ње­га, Оца мо­ли­тве, да бла­го­сло­ви наш на­род Срп­ски сло­гом и је­дин­ством. И вас, бра­ћо и се­стре, мо­лим и пре­кли­њем да се сло­жи­мо и ује­ди­ни­мо за­рад на­шег до­бра и оп­стан­ка. Раз­ми­шља­ти дру­га­чи­је и има­ти дру­га­чи­ји из­бор или опре­дје­ље­ње не би смје­ло би­ти смет­ња на­шем на­ци­о­нал­ном је­дин­ству. На­про­тив, у раз­ли­чи­то­сти­ма ми­сли и иде­ја и њи­хо­вом су­о­ча­ва­њу кри­ста­ли­шу се за­јед­нич­ке ври­јед­но­сти. Не до­пу­сти­мо да нас на­ше су­је­те и лич­ни ин­те­ре­си сва­ђа­ју, за­ва­ђа­ју и ди­је­ле.

Не би­вај­мо жр­тве ин­те­ре­са дру­гих. Не­ма ни­ти мо­же би­ти ве­ћег или ве­ћих ин­те­ре­са, од на­род­ног ин­те­ре­са. Ово су им­пе­ра­ти­ви на­ше са­да­шњо­сти, и биће несумњиви знаци да је срп­ски на­ро­д пот­пу­но свје­стан сво­је исто­риј­ске од­го­вор­но­сти. Без ду­хов­не об­но­ве, без обо­же­ња и умно­же­ња не­ма бу­дућ­но­сти ни­ти на­ро­да, ни­ти Цр­кве. Не­ка сва­ко од нас пре­ма сво­јој са­вје­сти од­го­во­ри на ова три за­дат­ка, да се сло­жи­мо, обо­жи­мо и ако Бог да умно­жи­мо.

 

Митрополит Дабро-босански Хризостом

 

(Објављено у часопису Соко, 31-32, децембар 2018. године)

Омладински новогодишњи турнир „Рогатица 2019“ –Фудбалске наде испуниле очекивања

ДОМИНАЦИЈА „БАМБИ-СОКОЛА“

 

РОГАТИЦА – 15. јануара 2019.У предвечерје Нове православне године у Рогатици је у организацији Центра за културу и спорт и подршку општине, окончан је днодневни Омладински новогодишњи турнир у малом фудбалу који је окупио фудбалске наде клубова из Фоче, Горажда, Вишеграда, Чајнича, Сокоца, Пала и Рогатице.

Финалисти

У цјелини узев, побједник турнира је екипа „Бамби-Соко“ из Вишеграда, која је у финалној утакмици побиједила екипу Олимпа са Пала резултатом 2:1 послије извођења пенала, јер је у регуларном току било 0:0.

На овом турниру солидан наступ имале су наде ФК Младост из Рогатице. Они су освојили трећа места у конкуренцији годишта 2007. И 2008, док су најмлађи рођени 2011 и 2012. Заузели високо друго мјесто.

Свијетла тачка наступа на турниру био је 11-годишњи Здравко Орашанин. У конкуренцији вршњака рођених 2007. Он је проглашен за најбољег играча.

Млади Здравко Орашанин

Предсједник ФК Младост Жељко Ћузулан рече да је турнир у потпуности испунио очекивања, а што се тиче младог Орашанина по његовом мишљењу ради се о ђечаку скромне физичке конституције, али са неоспорно великим фудбалским талентом чије вријеме тек долази.

Иначе, Орашанин рече да фудбал игра од како зна за себе, а у школи фудбала ФК Младост је већ двије године. Воли фудбал и нада се да ће једног дана заиграти и у првом тиму Младости.

Текст И фото: СретенМитровић

(Пренесено из www.058.ba)

 

Запажена књига Воја Мачара, предратног горажданског, а сада новинара у далакој Канади

 

   ПРИЧЕ ИЗ БЕЛОГ ГРАДА

 

Војо Мачар се од својих најранијих новинарских дана, у предратном Горажду, издвајао по агилности, одлучности, сналажљивости, запажању и правовременом реаговању. Све те и многе друге особине, својствене истакнутим новинарима, биле су му идеја водиља, тако да је бројну читалачку публику, у тада знатно тиражнијим новинама, изворно информисао, било да се ради о култури, спорту, репортажама, причама о људима и занимљивим догађајима.

Прошао је комплетну животну новинарску школу, од спортског, фабричког, регионалног, па до новинара у тада најистакнутијим дневним новинама: „Спортске новине“, „Ослобођење“, а био је један од најактијих дописника тада најтиражнијих „Вечерњих новости“.Почетком рата у БиХ једно вријеме је био ратни дописник, а потом за вријеме избјегличких дана у Београду, уз преживљавање на пијац Баново Брдо, налази времена, снаге, тема и инспирација за занимљиве текстове  у „Новостима“.

Након одласка у Канаду, у Кичинер-Јужни Онтарио наставља са активним новинарством као дописник „Вести“ из Канаде, а од 2006. до 2009. године издавао је часопис „Слово“, по многима један од најквалитетнијих на просторима српске дијаспоре.

Колумне из „Слова“ у једној збирци

 

Свеовобилесулогичнепредиспозициједасеискусниновинарскивук, какавјенеспорноВојоМачар, одлучида у својупрвузбиркубеоградскихпричаобједини 26 колумниобјављиваних у властитомчасопису “Слово“, за кога се аутор искрено нада да ће ускоро бити поново пред читаоцима. 

У најкраћем, ради се о изузетно животним, документарним, духовито-ироничним, хумористичним и сатиричним причама којима је аутор, као један од пијачних трговаца из избјегличко-шверцертског миљеа током и након посљедњег несрећног рата, који су како он наглашава „значајно унаприједили кадровску структуру на пијаци Баново Брдо“,  овјековјечио један други поглед на Београд, за разлику од његових старих или мање старијих становника.

Аутор је са породицом „у Београд ушао тихо и на прстима“, увјек зазирући да сви знају да је узбјеглица, а потом се, опет тихо и на прстима, из Београда запутио у далеки свијет-у Канаду, у неки нови завичај за којим трага од свог рођења.

Запис о избјегличким судбинама

 

„По­ве­за­не у јед­ну це­ли­ну, приче се до­жи­вља­ва­ју не са­мо као ис­по­вед­на про­за, већ и као бри­жљи­во, ефект­но сро­че­ни за­пи­си о суд­би­ни из­бе­гли­ца из Бо­сне, што је и да­нас ак­ту­ел­на те­ма, ка­ко у Ср­би­ји, та­ко и у ра­се­ја­њу. У овом шти­ву на са­мо ­сво­јан, упе­ча­тљив на­чин пул­си­ра син­дром се­о­ба Цр­њан­ског. Да­кле, нај­о­се­тљи­ви­ја и нај­при­јем­чи­ви­ја те­ма за да­на­шње чи­та­о­це, не са­мо срп­ске, већ це­лог све­та“, пише Катарина Костић, у својој рецензији Мачареве књиге.

Описујући приповједачку вјештину Воја Мачара, која нас неодољиво подсјећа на стил Моме Капора, Живанка Мајсторовић у својој рецензији наглашава да нас „Вештином усменог, непосредног приповедања, али у писаној форми, Војо Мачар враћа у не тако далеку прошлост.

„Прочитате целу збирку приповедака (у даху), а не осећате мучнину и горчину, као што сте се прибојавали да ће се десити. И питате се само на тренутак, како је то могуће“?

Сачувани снови

 

Приказујући аутора из другог угла, рецензент Радмила Мићић констатује: „Ово је прича о човеку из колоне који је у завежљају носио и сачувао своје снове. Упркос свим животним ветровима који су га шибали, грејао је свој сан топлином златне душе. Да, ово је прича о Воји Мачару, новинару из Горажда, који је силом прилика, као многи, дошао на ове просторе да гради нови живот. Новинарство је посебан занат где царује мисао и реч. А како царовати на страном језику“ ?

Збирку приповједака „Приче из Белог града“, аутора Воја Мачара, објавио је београдски „Свет књиге“ 2017. године. Након промоције у Торонту, недавно је, крајем септембра 2018. године, уз запажену пажњу, промовисана у Рогатици и Вишеграду, а потом и Београду.

 

(пренесено из часопоса СОКО, број 31-32)

Славко Хелета

 

 

 

Гост часописа „Соко“ – Војкан Крстић, познати грађевинар и још познатији хуманиста

БУДИМО СВИ ХУМАНИ


Војкан Крстић је млад и успјешан бизнисмен из Србије, власник је београдске грађевинске фирме „Елита градња“. Ипак, по хуманости и помоћи људима, али и животињама,  широм Србије и Републике Српске је јединствен  и недостижан.

Овај вриједни хуманиста и грађевинар је гост двоброја 31-32, часописа “Соко”. Његов примјер, без сумње, подстиче бројне младе људе да га слиједе.

Соко-Када сте почели да се, поред бизниса, бавите и хуманим радом?

ВК-Почео сам да се бавим хуманитарним радом пре пет година. Прва моја акција је била да изградим терен за децу у моме комшилику. Тада су ми се придружили пријатељи и како сам ја радио још хуманитарних дела тако се још људи придруживало. Почеле су акције и да се шире и још људи придружује. Тако сам и дошао у Републику Српску јер сам све достигао у Србији. Народ из Републике Српске гледа Србију као мајку,сам сам се у то лично уверио. Ја само желим да се људи не свађају и да будем пример младима како треба да размишљају  и да свако види како помажемо људима, да би и тај неко пронашао себе и исто урадио.

Соко-Кажу да сте веома побожни и да Вам је Српска православна Црква у срцу.

ВК-Јако сам побожан и захвалан нашој Цркви што нас окупља и скупља и само желим један део себе да дам и колико толико јој вратим . Црква је једина која може да нас окупи као некада како смо се окупљали.

Соко-Бавити се бизнисом и то у грађевинарству, захтјева знање, вријеме и енергију. Како уз све то стижете на разне стране, помажући угроженима?

ВК-Ја сам на челу своје фирме, али мој највећи успех је тај што идем испред људи и они ме прате. Виде у мени вођу јер сам увек ту када затреба.  Посао не водим из канцеларије већ на терену и знам све да објасним телефоном јер сам предходни дан био на градилишту.

Соко-Истакли сте се и дошли у жижу јавности са обадвије стране Дрине реализујући на стотине хуманитарних акција, у којима сте уз људе помагали и угрожене животиње, посебно за вријеме поплава у Обреновцу 2014. године.

ВК-Мој пут је био тежак,али сам све радио из срца и оно ме је водило. Највећа акција ми је била у поплавама 2014. године у Обреновцу где сам једини био на једној страни града и са својим људима превезао преко 250 људи у једном дану и ко зна колико животиња. У Републици Српској најлепша акција је била када смо носили Божићне прехрамбене пакете људима слабијег имовног стања.

Соко– Живите здрав живот, без порока, уз бављење екстремним спортовима. Начелник сте Спасилачког центра Србије.

ВК-Ја сам човек који никада није пио, пушио и све друго што није здраво. Био сам професионални спортиста и остао сам такав за цео живот.Екстремни спортови ми одржавају адреналин који ми треба у моме послу, па сам баш због тог адреналина и великог срца начелник Спасилачког Центра Србије који има 124 момка.

Соко-Породично сте везани са Вардиштем, пограничним мјестом код Вишеграда.

ВК-Вардиште волим јер ми је ту мајчин завичај и имам једну пословицу да је боље бити први у селу него други у граду. Ипак мислим да је међу народом најлепше и ја се тако осећам јер сам приземан човек.

Соко-Јели то разлог што сте у Вардишту покренули изградњу купалишта и малог рекреационог центра уз Рзав, те споменика генералу Масалу?

ВК– Највећи разлог што сам направио спортске терене у Вардишту је моја мајка. Моја породица је увек била уз мене и ја желим на овај начин да покажем поштовање. А Споменик Генерала Масала смо направили на средини центра, као знак поштовања према храбром човеку и ми млађи морамо да поштујемо јунаке да би неко сутра поштовао и нас.

Соко-Недавно сте, након пожара у конаку Манастира у Добрунској Ријеци, изузетно успјешно организовали добротворно вече на коме је прикупљено преко 25.000 КМ.

ВК– Добротворно вече је јако добро успело и ја сам задовољан. Био сам само једна мала карика у свему томе,а народ је тај који је скупио сав новац, Ја само био један мали покретач. Црква нас окупља, а ми јој само враћамо.

Соко-Импонује ваша ведрина, комуникативност и једноставност у послу којим се бавите, али још више у хуманом раду. Како то успјевате?

ВК– Најбитније је да поштујете људе око себе и они ће да кроз осмех решавају све тешке ствари и биће лакше свима. Осмех је једна крива линија на моме лицу, али зна да усрећи много људи.

Соко-Свједоци смо велике кризе за сталне послове, али и чињенице да многи млади људи сањају велике паре, а да нису спремни на одрицања. Који је Ваш савјет младима, јер сте прошли трновит пут до великог бизниса?

ВК– Људи који имају не могу да схвате да није живот да једете из три тањира, три куће да имате и у три кревета да спавате. Живот је једноставан и треба га тако доживети да не летите високо јер што више летите то се удаљавете у очима људи који вас гледају. Ако већ идете степеницама ка врху ја поздрављам људе поред којих пролазим, јер знам да ће проћи и моје време када се морам спустити, али када се спустим наћи ће се неко ко има да ме задржи.

Соко– Ваша порука читаоцима часописа „Соко“.

ВК– За крај интервјуа желим да пренесем младима једну поруку – желим да се сви волите без обзира и ако се свађате, само да волите једни друге. Без обзира какве невоље имамо бићемо срећни све док постоји љубав. Шта ако људи изгледају другачије од вас? Да ли би сте их требали волети? Да,требали би сте, јер је свако драг на посебан начин. Само је битно како приђеш човеку.Нема никакве везе били они црни или бели- мали или велики – болесни или здрави – овакви или онакви, сви смо ми различити и сви смо ми људи који радимо најбоље што можемо. Ако видишнеког ко је болестан или необичан и не прихваћен од друштва схватићеш да је то само особа као и сви остали. Можда можеш махнути и осмехнути се и рећи здраво!  Никада не знате можда баш та особа сутра буде Ваш најбољи пријатељ.Зато будите хумани када год можете, јер тада позајмљујете од Бога да би дали неком коме је то потребно.

Славко Хелета