UCESNICI TURNIRA U ZVECANU 2012, GODINE-BAMBI SOKO I TREPCAobrada

Млади фудбалери „Бамби-Сокола“ спријечени да посјете вршњаке у Косовској Митровици

Приштина забранила делегацији Вишеграда улазак на Космет

Делегацији општине Вишеград власти самопроглашеног Косова у Приштини забраниле су улазак у јужну српску покрајину због, образложили су, „процедуре у вези са визама“.

Делегација, коју чине начелник општине Младен Ђуревић са сарадницима и млади фудбалери Спортске секције „БамбиСоко“, требало је 18. Јуна даотпутују  у Косовску Митровицу ради потписивања повеље о братимљењу и узвратне посјете фудбалском клубу „Трепча“.

Ђуревић је рекао Срни да му је веома жао због отказане посјете Косовској Митровици.

„Планирано је братимљење општина Вишеград и Косовска Митровица, што је дугогодишња жеља становника нашеопштине. Осим тога, планирали смо и успостављање сарадње на различитим нивоима“, додао је он.

Ђуревић је истакао да је ово још један показатељ тешког живота људи и да привремене институције на Косову оваквим потезима учвршћују јединство Србаса Космета и Републике Српске.

Предсједник Спортске секције „БамбиСоко“ Александар Говедарица рекао је да једва десетак младих фудбалера планирало одлазак у Косовску Митровицу на узвратну братску посјету фудбалском клубу „Трепча“.

„Наши фудбалери су били спремни за полазак, али смо добили информацију да власти са Косова недозвољавају улазак на њихов простор и то без образложења“, додао је Говедарица.

Он је истакао да су на вријеме сви били упознати о доласку, те да се очекивало да неће бити проблема да млади спортисти и управа клуба буду гости у КосовскојМитровици.

„Жао ми је што нисмо имали прилику да узвратимо договорено посјету, највише због наших фудбалера који су то жељно ишчекивали“, додао је Говедарица.

Портпарол општине Косовска Митровица Сергеј Запорожац рекао је Срни у телефонској изјави да се, с обзиром да БиХ није признала Косово, узима систем реципроцитета када је ријеч о кретању грађана БиХ, односно Републике Српске, на простор Косова и Метохије /КИМ/.

„Надлежни из канцеларије за Косово и Метохију, односно официр за везу прослиједио је сва документа потребна за улазак делегације из Вишеграда на подручје Космета. Надлежни из Приштине су захтијевали да се процедура испоштује и да се делегација усмјери на Хрватску, како би на тај начин путем конкурисања за визе, ушла на ово подручје“, појаснио је Запорожац.

Он је додао да је оваква процедура лоша и да политика нетреба да се мијеша у спорт и у међусобну сарадњу српских градова, јер је на основу Резолуције 1244 УН, КИМ саставни дио Србије.

СРНА/Јована Боровчанин

СРБИЈА ОБНАВЉА СПОМЕНИК СРПСКИМ ЈУНАЦИМА

Завршни радови на обнови и ревитализацији спомен капеле у Вардишту 

СРБИЈА ОБНАВЉА СПОМЕНИК СРПСКИМ ЈУНАЦИМА

Грађевинско предузеће „Петковић“ Ново Горажде приводи крају обимне радове  на обнови и ревитализацији капеле српским ратницима у Вардишту код Вишегzelenilo i kameni zidovi рада. Комплетне радове, чија прва фаза је почела средином  2016. године, у износу од 90.000 евра финансира Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања владе Србије, а предходиле су им добровољне акције Грађевинске секције Српског соколског друштва „Соко“ Добрун-Вишеград током 2015. године.

 Градилиште око капеле посјетила је делегација „Сокола“, коју су предводили архимандрит Јован Гардовић, духовник sokolasi obisli radoveовог друштва и предсједник одбора за обнову овог здања, Славко Хелета, предсједник „Сокола“ и Александар Савић, уредник у Соколовој издавачкој секцији. Они су се увјерили да се радови изводе изузетно квалитетно, под стручним надзором Мирјане Славковић, археолога из Завода за заштиту споменика културе из Краљева.

-Ово ће, без сумње, ускоро бити истинско сабиралиште бројних људи који поштују жртвовање српских младића током Првог свјетског рата на овом подручју. Уосталом, и у фази обнове имали смо бројне делегације које су жељеле да се поклоне сјенима наших јунака, нагласио је Гардовић,

Он кkapijaаже да ће након реконструкције овај објекат коначно добити важност која му припада.

„Обновљени и уређени комплекс ће бити отворен за све оне који желе да се помоле за покој душа погинулих српских бораца као и за бројне туристе“, истакао је архимандрит Гардовић, додавши да се у прву недељу послије Видовдана у капели планира помен Парастос, а свечано отварање обновљеног комплекса  на јесен.

Археолог Мирјана Славковић каже да су у завршној фази вањска уређења. Она очекују да се ријеши и прикључак воде и подсјећа да ће бити потребно урадити окретиште и мањи паркинг за возила.

Славко Хелета је подсјетио да су се у ову акцију, поред немјерљиве донације Владе Србије, укључиле и бројне домаће фирме, прије свих вишеградске радне јединице „Романијапутеви“ и „Електродистриббуције“, асфалтирањем приступног пута и прикључењем електричне енергије, те општина Вишеград.

По ријечnovi sjaj kapele vardisteима Александра Савића биће ово још једно значајно мјесто на подручју Вишеграда које ће окупљати људе, посебно најмлађе.

-Остаје да се уз гранични прелаз у Вардишту уреди паркинг за аутобусе и возила, те нови пружни прелаз са стране Републике Српске, истиче Савић.

Наредних дана овдје стижу и представници Конзулата Србије из Бања Луке, као и  Драган Поповић, Државни секретар у Министарству рада, запошљавања, борачких и социјалних питања Владе Србије, чији је допринос обнови капеле немјерљив.

Спомен капелу у Вардишту подигли су 1931. године брачни пар Јосnova plocaип и Стана Матковић из Београда, а у њој су са другим српским борцима сахрањени и њихови синови Богољуб и Велизар.

У Првом светском рату, између 1914. и 1915.  године на подручју Вишеграда и околних села, па даље у Србији до Кремана погинуо је велики број српских војника чије су кости и лешеви били разасути по обалама ријеке Дрине, на планини Панос, по селима око Вардишта, Добруна, Велетова, Мокре Горе…

Преживјели српски јунаци, у знак захвалности својим саборцима за њихову пожртвованост, испунили су своју војничку, али прије свега хуману дужност и кости својих 440 другова сакупили и сахранили у спомен костурници у Вардишту.

На споменику се налази и плоча са само 78 имена војника чији су остаци идентификовани.

Издавачка секција ССД „Соко“  

Његово Високопреосвештенство новоизабрани Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Миторполита дабробосанског.

26.05.2017

ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА НОВОИЗАБРАНОГ МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКОГ ХРИЗОСТОМА

Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођ. Радошевић.
Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је шк.1966/67.године.
Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме “непримјерену“ намјеру да “учи за попа“. На питање: зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже “ ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља божија и призив божији“. Али, његова одлука да “учи за попа“ наишла је на противљење у његовој породици, а што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању.
Шк. 1968/69. године уписао се у петоразредну богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао шк. 1973. године. Као ученик богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у крчкој богословији. У петом разреду богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора богословије. Још као ученик 4. разреда богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене владика Стефан Боца, далматински, а потом жички, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки, 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је епископ далматински Стефан Боца.
Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже “врло често ‘шмугнуо’ у манастир Жичу“. И поред свих проблема које је као свештеник имао у ЈНА са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима.
1974. године након отслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети арх.синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт( Румунија), али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој “афери“ крајем јануару 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976-1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом Новембра мјесеца 1980.године. Године 1978. и 1979. у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска.
За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету гору Атонску и боравио на њој, прије свега у манастиру Хилендару и другим светогорским манастирма. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа Хилендарског и старца. Од њега је много научио а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хилендару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватиои одмах по положеној заклетви на крају студија отишао је у Хилендар. Одлуком стараца манастира Хиленарада уписан је у монахологиј намастира Хиленрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја (блаженопочившег митропoлита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој богословији почетком 1981.године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија: ђеврсачке, скрадиснке и брибирске и др.
23. маја 1991. године Свети архијерејски сабор изабаро га је за првог Епископа новокреиране (1990) епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог арх.синода 4. августа 1991. године у храму св. Саве у Дрвару из разлога што катедрални храм у Бос.Петровцу био у фази реконструкције. Административно епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991.године од дотадашњег администратора епископа далматинског г.Николаја Мрђе.
Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено “голу ледину“. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22. године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све преосвећени владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, Митрополит Хризостом устоличен је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве, као и представници других вјерских заједница.

Његово Високопреосвештенство новоизабрани Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Миторполита дабробосанског.

На трону Митрополита дабробосанских, новоизабрани Митрополит Хризостом наслиједио је блаженопочившег Митрополита Николаја.

Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанких митрополита од оснивања Митрополије 1220. године од стране Св. Саве.

Благодарни Господу за достојног насљедника блаженопочившег митрополита Николаја, свештенство и народ Дабробосанске митрополије од срца и са синовском оданошћу честитамо.

ДОЛГОДЕНСТВУЈ, ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА !

askldkasldk

ПРЕНЕСЕНО СА ПОРТАЛА ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА

СВЕЧАНА ДСД ОО Горњи Милановац на слави Соколског друштва СОКО Добрун- Вишеград

На позив Српског соколског друштва СОКО Добрун – Вишеград, Друштво српских домаћина Општински одбор Горњи Милановац посетио је Манастир Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда, где је узео учешће у прослави Светог Василија Острошког Чудотворца, иначе славе ССД СОКО Добрун – Вишеград.

Деветочлану делегацију Друштва српских домаћина из Горњег Милановца чинили су председница Љиљана Браловић, потпредседник Драган Васић и секретарМирослав Вујанић, затимпесник и члан ДСД Радош Марковић, ДраганаСтолица, као и подмладак удружења на челу са најмлађим домаћином Ђорђем Вујанићем.

Разлога за одлазак у ДобрунскуРијеку и Манастир Светог Николаја било је више. Наиме,у овом манстиру је седиште Издавач кекуће ДАБАР Митрополије дабробосанске, која је, заједно са ССД СОКО, издавач прве збирке песама Ђорђа Вујанића „На раменима предака“. Овом приликом Ђорђу Вујанићу је уручено посебно признање  Српског соколског друштва за оригиналну прву збирку песама у издању ССД СОКО и ИК ДАБАР. Поред Ђорђа, све присутне је поздравила и својим стиховима о радостила председница  ДСД Општинског одбора Горњи Милановац Љиљана Браловић. 

Након свечаног дела, делагација Друштва српских домаћина је остала у срдачном разговору са архимандритом Јованом (Гардовићем), игуманом ове свете обитељи и духовником Соколскогдруштва и СлавкомХелетом, председником ССД СОКО Добрун – Вишеград. Представници нашег удружења су укратко у познали домаћине са главним циљевима нашег друштва,као што су старање о породици, очување традиције и подршка развоју села, али и са одређеним активностима које Друштво српских домаћина подузима с циљем како би подстакли опстанак, обнову и развојсела.Како цео крај и села у широј околини манастирског комплекса проживљавају исту драму као и сеоска подручја у Србији, ово је иницирало потребу за зближавањем и сарадњом по овим питањима.

Поред овога,иницирана је идеја о заједничкој сарадњи у ширем смислу, а пре свега у раду са децом и омладином, све са циљем зближавања и саборног деловања нашег народа са обе стране Дрине.

На крај уједо говорено да се у зврати посета нашем друштву од стране Соколског друштва, као и да се покрене инцијатива за потписивањем еморандума о сарадњи два удружења. Све општи је закључак да посете и свечане сусрете поводом прослављања одређених празника треба искористити и радно како би се разменила искуства и мишљења, те тако добила јаснијаслика о заједничким интересима и саборним начинима деловања на добро роду нашем.

IMG_8112

ПРИЧЕ ИЗ НЕБЕСКЕ СКРИВНИЦЕ

Нова књига Невенке Пјевач у издању ИК „Дабар“ и ССД „Соко“

 

ПРИЧЕ ИЗ НЕБЕСКЕ СКРИВНИЦЕ

Невенка Пјевач, доктор географских и магистар богословских наука, иначе вјероучитељ у основној школи „Јован Стерија Поповић“ у Новом Београду и при храму Светог Великомученика Георгија, у издању ИК „Дабар“ и ССД „Соко“,објавила је своју нову књигу – збирку кратких и занимљивих прича под насловом „Приче из Небеске скривнице“.

По ријечима ауторке идеју за збирку кратких прича добила је након што је њена кратка прича „Дата реч“ 2012. године побједила на конкурсу за кратку Васкршњу причу часописа за духовну и културну просвјету „Соко“ Добрун-Вишеград.

„Различитост, али и истовремено сродност 26 прича које се налазе између ове две корице, личе на текстуалне преграде које носе другачије наслове, али су тематски усаглашене и као да се подразумевају: једна за другом се танано нижу“, написао је у рецензији за ову књигу протојереј ставрофор Драгомир Сандо.

Приче Невенке Пјевач, професор Блада Ђурковић из Сомбора, оцјењује оригиналним књижевним стваралаштвом које је изнедрило једно време.

„Писање Невенке Пјевач је културни изазов за сваког читаоца и историографско врело које познате ствари открива на нови начин и чини да је наш књижевни живот и данас свеж“, нагласио је професор Ђурковић у својој рецензији за ову књигу.

Ауторка подсјећа да је грађу за ове животне и поучне приче прикупљала у разним приликама: док је ишла на посао, чекала аутобур или једноставно стајала замишљена над неким својим проблемима.

„Људи би ми се просто поверавали. Носила сам тај тежак Крст, често и плакала. И када нисам могла у срце да примим такве тешке животне ситуације, ја би их записивала, од чега су настале и неке од ових прича“, истиче Невенка Пјевач.

Она је поред двије књиге до сада објавила један уџбеник и бројне стручне радове, те шест књига из области теологије и три дјечије књиге. Уредник је дјечијег часописа „Благодарник“ и члан редакцијског савјета дјечијег листа „Светосавско звонце“, а из љаубави према појању води дјечији црквени хор „Ђурђевак“.

Кгигу „Приче из небевске скривнице“ штампао је „Графичар“ из Ужица.

Славко Хелета

VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ СОКОЛА

Првонаграђена кратка прича часописа „Соко“ Добрун-Вишеград за 2017. годину, на тему „Крсна слава у мом завичају“

„Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога „

Дубоко   у мени остали су урезани народни живот и  наши стари српски обичаји, посебно  из мога ширег завичаја горњег Подриња,  фочанске регије. Свака фамилија  зна се  по презимену, из кога је села и какав  глас носи  у широј околини.Свако село има своје истакнуте људе, умотворе и видаре, народне самоуке мајсторе, пјеваче и свираче, хероје и јунаке  о којима су исплетене многе легенде и народне приче. Нека села су чувена  по природним богатствима, шуми, доброј води,  родној њиви  и воћњацима.У нашим селима око  Дрине  обичаји су се добро одржали,  за нас дјецу најдраже су биле славе. Бројали  смо сваки дан до славе, радовали се сваком нашем госту, а одласку у госте некој својти на славу,  био је то велики догађај.Негдје иза друге половине двадесетог вијека, око педесет и треће године, народ се још није опоравио од рата,   нових уредби,  удбашких акција, пореза и прогона, а да зло буде веће,  хиљадудевестопедесета година бијаше  сушна и неродна, каква се дотад није  упамтила.  Многе  породице тешко су излазиле на крај да исхране и чељад и стоку.

Моја мајка је била родом из Јошанице, једног засеока преко Дрине, код Фоче. Први пут сам са њом  кренуо из мога родног  Жешћа, пред славу Св. Николу,  баби и ђеду. Мајка ме повела да се упознам и играм  са својим рођацима, а она ће припомоћи баби Даши и ујни Зори око славе. Увијек су имали доста гостију, а те године су  очекивали и нове пријатеље о слави. Доћи ће мамина млађа сестра Вида први пут по удаји, својима у првине.

Прелазећи мост код Устиколине,  мало сам се нагнуо да видим каква је то вода Дрина о којој сам чуо много страшних прича од старијих људи али и пјесама. Свјежина воде, дубина,  плаховитост и посебна зеленкасто – модра боја у мени су истовремено изазивале и страх и дивљење. Мајка ме зовнула и опоменула да се не нагињем и не гледам у воду,  може ми се занебесати и вода ме повучи за собом. Послушао сам мајчин савјет и брзо  претрчао мост, кренувши  за мајком путем према Јошаници.

Куће у нашим брдско – планинским селима тако   и  Јошаници,  разбацане су по косама, удолинама и завјетринама, у странама, негдје више груписане,  а негдје мање, има их доста и на осамку.    Мајка ми је још раније показала која је  ђедова кућа и гдје морамо изаћи. Прилазећи селу баба, мајчина мајка,  нас је примјетила са прозора и пошла нам у сусрет и загрљај   раширених рука и мало сузарадосница. Сусрет мајке и кћери увијек је дирљив. Баба је пошла да и мене пољуби, а ја сам се држећи  мајци за сукњу крио  иза ње. Мајка се смијала и мало ме ко  прекоравала и бранила:

„ Види ти малог лопова што се сад  застидио, а стално ме путем запиткиво кад ћемо стићи, колико још има …!“

Баба , сретна што нас види, старачки узбуђена,  миловала ме по коси и  тепала:

„ Родила га баба, родила, родила, моје мило  унуче, колико ми је само нарасло ! Ево ко ће баби на славу долазити ! Благо ти је мени ! „

Упознао сам и остале укућане мога ђеда Милована,  брзо их све заволио, крв није вода.За кратко вријеме, мајчин род  постао ми је близак и  драг као и моји  Жешћани.

Са мојим малим рођацима  и другим вршњацима из  села, упознао сам  и цијелу Јошаницу. На тим нашим путешествијима,  готово увијек у исто вријеме, око подне,  сусретали смо једну млађу жену.Носила би на себи крошњу  – сепет сијена према овчарици на једном узвишењу и ту на торини, док би овце мирно зупкале сијено, она би загледана у долину према Дрини, стајала са рукама на леђима,  пјевушила тихим, више тугаљивим гласом исту пјесму и мелодију.

„ Дрино водо ја те не би клела, Да ми ниси браћу однијела.“

 

Вођени неисцрпном дјечијом енергијом,кад год би устаљеним пречицама, налетјели  поред њене штале и куће, нагло би се  умирили, уљудно  би је поздравили и тек кад мало одмакнемо  поново заграјали. Она би нас мило  погледом,  уз благи осмијех  отпоздравила, а некад пропратила устаљеним поздравним ускликом:

„Само напријед војско моја!  Живи били соколићи моји !

 Објаснили су ми сви у глас да је то несретна Цвијета,  изгубила своју браћу у рату, однијела их хладна Дрина, она остала неудата у кући оца и мајке да чува огњиште. Сви јој се диве и сажаљевају је, понеко и осуђује, али не злонамјерно.

Пошто многе фамилије у широј регији Јошанице славе св. Николу као и моји Благојевићи , осјећала се предславска живост на сваком кораку.   Најчешће   састајалиште дјевојака и момака, било је на води, а гдје је младост, ту је шала, смијех и пјесма. Полетна и здрава младост, коју не могу  да  спутају ни удбашки прогони, сушне и  неродне  године. Село ври од живота, чују се звона на све стране и рика волова на појилима.У кући мога ђеда свако се удешавао на свој начин, за славу се мора и љепше обући. Окућница је лијепо сређена, на дан славе,Ђедова кућа  сва блиста, одише чистоћом, мирише на тек окречене зидове. Најбоље је уређена велика  славска соба, за то су највише заслужне ујна Зора и моја мајка. Украсиле  собу разним тканим простиркама  и везеним ручним  радовима. Велики  шарени  ћилим прострт по поду, на зидовима окачене  ираме, живих боја. Кандило смирено служи, иконе св. Николе, Богомајке Чајничке, св.Оца Василија, окићене  везеним пешкирима, испод икона завјес рађен златовезом,  слава теби је боже , на прозорима везене драперије. Преко великих столова пребачени столњаци,      извезени ситним везом по крајевима. На столу керамички, глеђосани  бардак са ракијом и неколике дебље стаклене чаше,  тежачка велика свијећа која се прислужује прије подне.  Велика  славска соба  сва  мирише на босиљак, шену,  дуње и јабуке. Мирис трава и здравог воћа, помјешан са мирисом тамјана, у чистој и лијепо намјештеној  соби са кандилом које служи од јутра,  заиста је незаборавни тренутак једног времена, важног и узвишеног чина  славског обреда и обичаја у српско – православном календару.

Ломљење крсног хљеба, колача или ћурека како се каже у нашем крајуобављало се након што сесвигостиискупе, мало испричају и упознају. Домаћин, мој ђед,  дао је знак најстаријем ујаку Петру да је дошло вријеме дизања у част славе и ломљење колача. Ујна Зора је  прво донијела леђен, бокал воде и пешкир за прање рука, затим је окадилаиконе, паредом домаћина, долибашу, кума и осталегостепо старјешинству.  Пошто  домаћин распореди све госте по пречини,  извини им се  и каже да одлази на пут,у млин по хљеб, или да донесе још ракије и вина, а да се они сами  снађу док се он не врати. Уобичјено је било, да у другој просторији стара домаћица, моја баба,  већ припреми славскиколач, крснусвијећу и буклију.

Ђед сепојавио  са својим најстаријим сином, мојим ујаком, на вратима славске собе, уз„повику– тјерање волова“  Оојс, Шароња, ај Милоња.Ђед носећи славске чиниоце, обраћао се гостима :Ево мене драги гости, јесте ли ми ради. Опростите што сте ме чекали, дошосам „садалекапута“ измлина. На путу свашта ме снађе, али се не дадо, све сам савладо и дониосам ове божије дарове. „ 

Гости су  одмах устали,  одобравају му све и прихватају га : „Добро нам дошао !“

Преддолибашуи кума суставили буклијуса славскимколачем, крснутрокраку свијећу, прислужио  је  ђед, а славарицу  је потом читао – говорио  Јован, најмлађи мој ујак, течно, гласно,  милина га било слушати. Честиталису му сви и наздравили,  послије чатења приступили су  ломљењу колача.  Главни церемонијал  водио је  долибаша. Жито, прекадња, долазе иза читања славе , мада има примјера у истом селу гдје прекадња долази након буклије, а буклија након ломљења колача, за вријеме вечере„ сто села,  сто обичаја – адета „  Крсни хљебокрећетрипута, приокретањуприпомогнему и кумкојије увијек са деснестранедолибаше, тако домаћин и долибаша преломе колач прекоруке или главе.Преломљениколачкумпрелијевином у видукрста. Наконломљењаколача, запјевасе обредна славска пјесма,прво мушкарципа онда жене.

„ Коподижевишњуславу „.пјевали су ђед и моји ујаци, сложна грла, сви ко један.

Послије пјесме  кренула је буклија–слатка ракијау којојсустављенетријабуке и  друга обредна славска пјесма са посебном мелодијом .

„ Ре-домре-дире-ди-ца, До-ђеку-муздра-ви-ца, „ .

Наздрављање уз пјесму се наставља- реда, унакрсно, првокум, паондагост  с другестранестола и тако редом,  захваљују домаћину, благосиљају кућу и чељад, моме ђеду на здравом и бројном породу, кућној слози и љубави.

Потакнуте тим тренутком, породичном слогом и срећом, запјевале су сложно и мелодично мојамајка, теткаи ујна Зора, да се језа у сваком подизала.

„ Домаћине на добром си гласу, пуна кеса сабља о појасу“

„Лијепе су те окитиле гране, четири сина са четири стране.“

Сви гости су били одушевљени  и  пјесмом и пјевањем,  пожеливши моме ђеду да ускоро ожени и млађе синове од добре фамилије. Њих тројица ко три висока бора, стајали су један до другога,  благо се смјешкали,  одобравали и само наставили  пјесму.

Послије ломљења крсног хљеба и  вечере гости бисе мало опустили и  слободније разговарали и  пјевали  шаљиве пјесме.Зетови задиркују младе пунице, жене се издвоје у другу просторију и   међусобно тихо проегленишу.Нас дјецу тјерају,  али ми се некако снађемо, увијек смо ту кад  треба нешто скривено, чути и видјети. Дјецу је увијек занимао свијет одраслих, али велика разлика је некад и данас и са сјетом се присјећам прошлих времена, нашег села, славе и обичаја, дјетињства и одрастања, старе школе и ђака вршњака, пруге и воза који је пролазио  годинама поред Дрине.

Долазио сам на славу и касније мојим рођацима, иако много  бројнији, у више кућа, живили су у насљеђеној љубави и слози.Свака фамилија, породица  са собом је носила  и  своју причу,  историју, муку  и тугу, наду у бољу будућност.  Препричавање  буди  изнова машту  о тим  догађајима, као да су се десили јуче.Остала су  ми у лијепом сјећању многа славска окупљања,   породична предања о настанку славе, доласку   предака  на наше подручје. Нажалост остала ми је у срцу и велика туга, када сам на Никољдан деведесет друге године са групом својих сабораца стигао у Јошаницу, попаљено и разорено село, послије масакра муслимана, баш на дан славе,  док су Срби ломили крсни колач и подизали вишњу славу, пјевали славске пјесме, радовали се крсном имену. Стајао сам ошамућен, занијемио на згаришту ђедове старе куће и нових кућа мојих рођака из којих се још димило и догорјевало што је могло горети. У мени је  све стало, на моменте губио сам  свијест,  мјешала   се прошлост и садашњост. Учинило  ми се као да негдје још одјекује  прекинута славска пјесма, врисак ме пресјеца, леди крвне жиле,дим  уједа за очи, гуши ме. Кукњава у ноћи одјекује дринском котлином,  висока брда не дају ни јауку у висину, одбијају се и разлијежу низ стрмину, све вуче Дрина себи, као да само постоји један пут, низ Дрину. Морам потражити своје, а бојим се истине. Тумарајући преко згаришта и поломљених ограда, ударих на једнустару оронулу кућу,  није запаљена. Зар има нешто у овој зимској никољданској ноћи да не гори. О мој Боже, сјетих се,то је кућа несретне покојне Цвијете. У њој је давно слава прекинута, њено огњиште сатрвено, овај пут у њеној кући се није  славило,  потомци старих крвника, нису имали коме ноћас да крвљу угасе свијећу и прелију крсни колач,  домаћице која га је  шарала.

Морам ићи даље, и Цвијета је имала снаге, туговала је сама и пјевала  муци за инат. Само  жив човјек  може бити од користи, мора неко поново  подизати огњишта  из пепела,  бранити отаџбину, ићи богу на истину.

Април, 2017.г.

Шифра:   „ Иван Бурлица „

Бранко Пјевић,

Равногорска 25,

Источно Сарајево

Конт.тел. 065/ 490 – 819

СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЊНА КРСНА СЛАВА

У Добрунској Ријеци код Вишеграда свечано прослављена крсна слава Српско соколско друштва „Соко“ из Добруна код Вишеграда

НАГРАДЕ, ПРИЗНАЊА И ЗАХВАЛНИЦЕ

Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна, 12. маја 2017. године, у присуству бројних чланова и гостију,прославило је крсну славу Светог Василија Острошког у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци, недалеко од Вишеграда.

IMG_8079IMG_8076

Након резања славског колача кога је обнавио духовник„Сокола“, архимандрит Јован Гардовић, саопштени су резултати конкурса за кратку причу коју традиционално расписује часопис за духовну и културну просвјету „Соко“ из Добруна.

Најбоља прича Бранка Пјевића из Источног Сарајева

Бранко Пјевић из Источног Сарајева побједник је првог конкурса за кратку причу часописа „Соко“ на тему „Крсна слава у мом завичају“. Њему је уз повељу припала и новчана награда у износту од 300 КМ.

Пјевић је на овај конкурс, под шифром „Иван Бурлица“, доставио кратку причу под насловом „Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога“. Пошто је био спријечен присуствовати додјели награде, његову причу је прочитала Милица Кусмук, новинар Радио Вишеграда.

Аутор првонаграђене приче је етнолог  и  антрополог из Источног Сарајевоа, рођен је 1959. године, стално запослен у КПЗ у  Источној Илиџи.

За причу „Осмех Светог Јована“, пристиглу на Соколов конкурс под шифром „Дан када је Свети Јован долазио комшијиној кући“, аутору Слободану Ристовићу, настањеном у Рогатици, односно Белим Земљама код Ужица, уз повељу припала је и новчана награда од 200 КМ.

Ристовић је истакнути српски писац и пјесник, рођен 1952. године у Чајетини.

Повеља и новчана награда од 100 КМ, по оцјени жирија Редакције часописа за духовну и културну просвјету „Соко“, припала је Тањи Милутиновић из Београда, која је на овај конкурс доставила причу  „Авантура“, под шифром „Поље сунцокрета“.

Ауторка је добитница бројних награда на конкурсима за кратке приче и пјесме.

Прије овог циклуса посвећеног обичајима уз крсну славу, часопис Соко је у предходних 10 година реализовао конкурс за кратке Васкршње приче. Најављено је да ће науспјешније ускоро бити објављене у заједничкој збирци, у издању „Сокола“ и Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, са сједиштем у Добрунској Ријеци код Вишеграда.

Примјер младог пјесника-Ђорђа Вујанића

„Након традиционалног наступа основаца из подручне школе „Вук Караџић“ из Добруна, који су колективни чланови „Соколове“ Драмске секције, Специјално признање добиоје млади аутор, основац из Срезојеваца – села Рудничко -таковскогкраја у Србији,Ђорђе Вујанић, који је почетком 2017. године у издању „Дабра“ и „Сокола“ објавио својIMG_8090у прву збирку пјесама “На раменима предака“, која је за кратко вријеме добила ласкаве оцјене критике и читалаца, рекао је Славко Хелета, предсједник “Сокола“.Ђорђе Вујанић има само 12 година и већ се прикључио озбиљним и талентованим пјесницима Србије. У Народном дому манастира „Светог Николаја“ у Добрунској Ријеци, Ђорђе се представио са три пјесме из збирке „На раменима предака“ и одушевио публику која је присуствовала  слави „Сокола”.Он каже да је инспирацију да напише своју прву пјесму „Србска јабука“ добио гледајући документарни филм „Марш на Дрину“, који говори о јунаштву српске  војске у Првом светском рату.„У мојој књизи се налазе пјесме посвећене вјери, отаџбини и завичају,али и свим оним вриједностима које красе наше претке“, рекао је млади Вујанић, иначе ученик петог разреда Основне школе „ИвоАндрић“ из Прањана.Са свега дванаест година он  сликовито описује српске крајеве, љепоте села и велике историјске догађаје.„Након прве промоције у Српском културном центру у Београду постао је члан Књижевног друштва „Запис“ из Горњег Милановца“, истакла је позната пјесникиња Љиљана Браловић из Прањана, која је узела учешће у свечаном програму „Соколове“ крсне славе.

Наступ младог Вујанића су још свечанијим учиниле његове сестре Ленка и Милица,које су извођењем српских пјесама са Косова и Метохије и Старе Србије одушевиле присутне. IMG_8086 IMG_8088

nagradjeni ucesnici i sokolasice

Захвалнице дародавцима, секцијама и члановима

На овој свечаности захвалницесу добили општина Вишеград и Зависно предузеће „ХидроелектраненаДрини“ из Вишеграда, који по традицији финансијски подржавају бројне активности осам „Соколових“ секција и око 200 чланова.

Захвалнице су додјељене и спортској секцији „Бамби-Соко“ и  Драмској секцији „Сокола“.

Поводом 10 година од оснивања захвалниве су додјељене и најактивнијим чланицама „Соколове“ секције Кућне радиности:Бранки Чарапић,Марији Бугарин, Драгани Лучић, Вери Огњеновић, Милади Мочевић, Госпави Милутиновић, Свјетлани Шимшић, Илинки Зарић, Мирјани Александровић, Гордани Хелета, Ранки Кузман и Мири Голубовић, те члану „Сокола“ Славенку Бојанићу.

„Свети Василије Острошки све нас је зближио и окупио и ако многи покушавају да нас подијеле. Сви треба да се угледамо на живот Светог Василија који је много пропатио, али је увијек ишао за Богом. Зато и наш народ, слиједећи примјер Светог Василија Острошког, налази излаз и опстаје“, рекао је архимандрит Јован Гардовић у краткој бесједи на крсној слави „Сокола“, Светом Василију Острушком.

Јована Боровчанин/Мира Андрић

 

VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100

ПРВО МЈЕСТО БРАНКУ ПЈЕВИЋУ ИЗ ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА

Резултати првог Конкурса за кратку причу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград на тему „Крсна слава у мом завичају“

ПРВО МЈЕСТО БРАНКУ ПЈЕВИЋУ ИЗ ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА

Бранко Пјевић из Источног Сарајева побједник је првог конкурса за кратку причу часописа „Соко“ Добрун-Вишеград на тему „Крсна слава у мом завичају“. Њему ће на свечаности Крсне славе Сокола, Светог Василија Острошког, у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда, бити уручена повеља и новчана награда у износту од 300 КМ.

Пјевић је на овај конкурс, под шифром „Иван Бурлица“, доставио кратку причу под насловом „Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога“.

Аутор првонаграђене приче је етнолог  и  антрополог из Источног Сарајевоа, рођен је 1959.године, стално запослен у КПЗу  Источној Илиџи.

Бави се од 1980. године прикупљањем, обрадом и презентацијом материјалне културе затематске изложбе. Радове из области етнологије, антропологије, фолклористике,  туризма и екологије објављује  у стручно научним и популарним часописима Републике Српске, БиХ и Србије. Значајан допринос дао је развоју и раду фолклорног и културног  аматеризма у многим културним и туристичко – еколошким манифестацијама.

За причу „Осмех Светог Јована“, пристиглу на Соколов конкурс под шифром „Дан када је Свети Јован долазио комшијиној кући“, аутору Слободану Ристовићу, настањеном у Рогатици, односно Белим Земљама код Ужица, уз повељу припала је и новчана награда од 200 КМ.

Ристовић је истакнути писац и пјесник, рођен 1952. године у Чајетини.

Повеља и новчана награда од 100 КМ, по оцјени жирија Редакције часописа за духовну и културну просвјету „Соко“, припала је Тањи Милутиновић из Београда, која је на овај конкурс доставила причу „Авантура“, под шифром „Поље сунцокрета“.

Ауторка је добитница бројних награда на конкурсима за кратке приче и пјесме.

Прије овог циклуса посвећеног обичајима уз крсну славу, часопис Соко је у предходних 10 година реализовао конкурс за кратке Васкршње приче. Најуспјешније ће ускоро бити објављене у заједничкој збирци, у издању Сокола и Издавачке куће „Дабар“, Митрополије дабробосанске, са сједиштем у Добрунској Ријеци код Вишеграда.

Славко Хелета

БАМБИЈЕВИ ФУДБАЛЕРИ ЗАПАЖЕНИ НА ЗЛАТИБОРСКОМ ТУРНИРУ

           У организацији  ФК Црвена Звезда на Златибору је 3. маја завршен четверодневни турнир који је окупио више од 2000 фудбалера  из цијелог региона. Фудбалери су се надметали у седам старосних категорија и то 2004-2005-2006-2007-2008-2009-2010 годиште. 50 фудбалера Бамби-Сокола јa је узело учешће на тако великом турниру захваљујући Златку Зеби, који никада не заборавља наше дјечаке и увијек покушава да нам помогне што се наших циљева тиче. Ми смо играли у зри старосне категорије  2005-2007-2010 годиште и постигли више него запажене резултате

2005                   2007 2010                                                                                                                                                                                  

-2010 годиште -5 мјесто и медаљу за  Fer Play. Ово је уједно и прво велико такмичење за ову генерацију

-2007 годиште -7 мјесто  (са једним поразом од екипе код које се касније испоставило да су играли са старијим играчима и дисквалификовани са даљег такмичења). Остаје жал што нам је касно јављено па наши играчи нису могли доћи на завршницу на којој би сигурно остварили добар резултат. У овом годишту су било 32 екипе

-2005 годичте – 4 мјесто ( четири побједе  до полуфиналне утакмице, гдје смо се састали са екипом  Црвене Звезде и изгубили са резултатом  1 : 0 и утакмицом за треће мјесто против екипе из  Чачка и изгубили такође са 1:0). У овом годишту је било 29 екипа.

Све наше екипе су показале заиста лијеп фудбал што су потврдили многи тренери, а и аплаузи многобројне публике. Поред  многих градова Србије добили смо позиве из Загреба и Пљеваља да ускоро узмемо учешће и на њиховим турнирима.

Поред фудбала и лијепих утакмица могли смо да уживамо у прелијепом  дружењу и лијепом Златиборском сунцу.

Овом приликом се захваљујемо родитељима који су превезли наше фудбалере и цијело вријеме бодрили наше екипе.

УПРАВА БАМБИ-СОКОЛА

 

nagradjeni ucesnici i sokolasice

УДOБРУНСКОЈ РИЈЕЦИ ОДРЖАНА 11. ВАСКРШЊА ТУЦИЈАДА

 ПРВЕ НАГРАДЕ ВАЊИ КОКОШАР И МАРТИНИ САМАРЏИЋ

Побједник 11. Васкршње туцијаде у Добрунској Ријеци, коју традиционално организују Српско соколско друштво „Соко“ и Манастир „Светог Николаја“, је Вања Кокошар из Вишеграда. У конкуренцији 40 учесника друго мјесто освојио је Слађан Симић.

Прву награду за најљепше ручно шарано Васкршње јаје освојила је Мартина Самарџић, друга је била Сања Кокошар, а трећи Петар Анџић.

Најуспјешнијим такмичарима организатори су уручили дипломе, скромне новчане награде и пригодне поклоне.

Због расквашеног терена није одржано такмичење младих фудбалера на мале голове.

Васкршњој туцијади, која је одржана другог дана Васкрса, предхопдила је света литургија којој је у манастирској цркви у Добрунској Ријец присуствовао велики број православних вјерника са подручја Вишеграда и Рудог.

                Славко Хелета