Првонаграђена кратка прича СОКОЛА за 2018. годину на тему
„КРСНА СЛАВА У МОМ ЗАВИЧАЈУ“
„Два ножа, четири колача…”
„Прошло је већ више од седамдесет година када су први ٫наши’ кренули трбухом за крухом у нади да ће далеко од завичаја, где су рођени и стасали, отпочети нови живот. Само у периоду од пет-шест година, једна за другом, доселило се овде више од двадесет породица. Сви смо дошли из истог краја: Вардиштa, Кршањa, Мокрe Горe…
Били смо опчињени расутим, непрегледним, дугим и родним пољима у мећуречју Колубаре и Тамнаве које је некако по средини пресецао уски колосек Ћирине пруге, јединог знанца из родног завичаја. Млади, смели, храбри и одважни са нешто ствари у дрвеним коферима и са малом децом у наручју, од којих су нека била тек рођена, решили смо да отпочнемо нови живот овде, далеко од планинских висова и хука бистрих планинских потока, у црници која лепи расквашене опанке за тло, успорава човека и неда му никуда да пожури, али опет у јесен да жетву и род какав ни сањали нисмо. Стари завичај од нас је рано створио зреле људе за ٫аршине’ каквим се овде мерило време. Само су очи наших нових комшија биле забринуто упрте у нас. За њих смо тада били још деца. Брижно су вртели главом када би се овде у касну јесен, на пожњевеном пшеничном пољу, обрела тек досељена породица. А ми смо били сложни-сви као један. Помагали смо се како смо могли и умели.
Тог првог јула 1957. године, овде где је наша кућа, била је њива са посејаним кукурузом. Из теретног вагона којим смо се доселили, ту смо изнели нешто личних ствари и расклопљен стари дрвени мјечар. У једном једином дрвеном сандуку, где су нам били одевни предмети, увијена у везени пешкир донета је и наша славска икона. Са женом, сином од три године и другим од свега пет месеци, сместио сам се код сестре која се доселила овде годину дана раније. Ту сам позвао нашег тадашњег свештеника да нам свети водицу за Ивањдан. Припремање свега што је било потребно обављено је у сестриној кући. Међутим, ја сам хтео да своју Славу дочекам и како доликује прославим на свом новом кућишту.Исекао сам кукурузе, баш овде где нам је сада кућа, побио у земљу четири коца и на њих ставио врата од донетог мјечара. Импровизовали смо клупе око тога и то је била наша прва славска трпеза. Позвао сам комшије, нове и оне ٫наше’ који су се раније доселили. Ту сам са чича Мишом ломио први славски колач ван куће у којој сам рођен.Време је учинило да доста обичаја какви су овде почнемо упражњавати и ми. Само једну ствар, само један обичај нико од нас није мењао. Како тада пре шест-седам деценија тако и данас. Посебну пажњу увек смо придавали тренутку ломљења славског колача. Ми смо веровали и тада и сада да нас тај чин, као последња нит, везује за наше далеко праогњиште, за наше претке, за све оне који су вековима славили, и нама оставили најлепше наслеђе-Крсну Славу. Тако је и тог дана колач окићен босиљком изнет у чело софре.Мирис тамјана из кадионице ширио се трпезом.Чича Мишо је пажљиво делио босиљак гостима благосиљајући Славу, домаћина и укућане. Сигурним рукама је насекао колач са доње стране, говорећи: ٫Два ножа-четири колача.’ Затим смо окретали колач па братски се љубећи изговарали: ٫Христос по среди нас вијек и амин…’После ломљења колача и послужења житом и вином, кренула је од руке до руке буклија-зашећерена ракија у порцеланском чанку у којој плива црвена јабука. Први је наздрављао гост у челу софре, а онда буклију додавао следећем унакрс’ преко стола уз обавезно: ٫Здрав си…’Мештани-гости, били су мало збуњени нашим обичајима али су се са одобравањем уклапали пазећи да своје нове комшије не повреде ни једним гестом. Негде предвече, чича Мишо поведе ٫подвиком’ песму, коју сложно прихватише сви из старог завичаја:
٫..Лијепо ли је у пролеће
Златибором ко се шеће…’
Наше нове комшије су се тада нашле у тешкој дилеми. Дали да се прикључе или да немо слушају тај, за њих непознат,начин певања. Што због поштовања према новим комшијама, што због утицаја ракије из нашег завичаја, после краћег оклевања ипак су се неспретно укључили на опште одушевљење и смех свих.”
Прошло је петнаест година од када сам са оцем водио овај разговор седећи поред његовог узглавља, прошло је петнаест година од када је он отишао на неко боље место и година од када је отишао мој брат који је при доласку имао само пет месеци…Одавно нема старог чича Мише, нема теткова и тетки, стрица, нема комшија који су се досељавали када и мој отац. Ја сам рођен овде, у загрљају Колубаре и Тамнаве, и већ одавно трошим шесту деценију живота. Укрстили смо се родбинским и кумовским везама са староседеоцима, постали овдашњи. За крсне славе походимо једни друге и данас, ипак… У нашој кући, или када се нађем на слави код неког ко потиче отуд, из старог завичаја, као некад се из горњег краја софре чује: „Два ножа, четири колача…”
Песми ٫подвиком’ нисмо вични и нећемо неуки да кваримо успомену на њу, али увече кад славска свећа догорева,однекуда као да јасно одјекује:
„Лијепо ли је у пролеће…”
Шифра „ЛАКА“
(ЛАЗАР ВУЧИЋЕВИЋ, ул. Вука Караџића бр. 99, 11500 ОБРЕНОВАЦ, Србија)
Другонаграђена прича са Конкурса Сокола за 2018. годину
БЛАЖЕНИЦА
Црквена палата, двор, велелепна зграда из 19. в., преко пута Старе православне цркве из ранохришћанског периода, позната је само старим Сарајлијама.Неизмјерно сам волио тај дио града. Црквена палатаје и архитектонска граница између два културно – историјска периода,хришћанско –европског и орјентално – турског. На Вароши, како се некад тај дио око Старе цркве звао,претежно су живилебогате српске породице. У Цековића кући, била је иПрва школа за женску православну дјецу Стаке Скендерове. Црквена палата је национализована након другог св. рата. За потребе Црквене општине остала су само два стана на првом спрату и понеко од предратних станара, међу њима и моја госпођа Велинка, али у сопственом стану, сустанарка, а бога ми, више као подстанарка.У њен велики стан,на удбашки начин, „ово више није ваше „ убачена је вишечлана муслиманска породица са села и ту остали до дана данашњег, кињећи свакодневно госпођу Велинку, подстакнути и од друштва, власти и полиције.
За славу св. Трифуна састајало се једно друштванце код госпође Велинке, готово увијек исти гости у исто вријеме. Славу је преузела од тетке, кад је наслиједила од ње некад велики иметак, али на жалост и то су све комунисти отели.
Уласком у њену велику гостинску собу, сависоким плафоном и великим двокрилним вратима са венецијанским стаклима, старим масивним намјештајем од махагонија, скупоцјеног сребреног и кристалног посуђа, умјетничким сликама, портретима и иконама, са великим посребреним оквирима, као да сте ушли у 19. в. и сам мирис собе је другачији.На увеличаним фотографијама, њене родбине и пријатеља, пажњу привлачи начин одјевања у појединим раздобљима, госпође са тепелуцима, либадама и крзном, госпођице са шеширима и хаљинама европског кроја, господа у фраковима и цилиндрима, униформама, са кочијама и првим аутомобилима. Вјеродостојан ход кроз историју српског грађанског друштва, чији је културни и привредни замах прекинуо други св. рат. Госпођа је вољела причати о том времену, о свакој појединој стварчици је знала историју, повезивала их са драгим ликовима са фотографија, и с пуно љубави и пажње чувала их и износила само за вријеме слава. Обиљежавала је и св. Николу, своју славу.
Градска слава као и цјелокупан живот, увелико се разликује од села и народних обичаја. Све је прилагођено манирима и потребама високо отменог грађанског друштва. Њени малобројни одабрани гости су претежно остаци из старих сарајевских српских породица.
Крсни хљеб се шара само са вијенцем около и крстом на средини, пече се у дубокој шерпи, више има облик торте. Обавезно је и жито, кувана мљевена пшеница са орасима, послужи се одмах по доласку и домаће слатко или китнкез, сир од дуња. Хљеб и жито се носе у цркву, свештеник уз молитву преломи хљеб и прелије га вином.Славски мени се састојао претежно од предјела, јела и десерта које је вољела и припремала у своје доба њена тетка, комбинација бечке и француске кухиње.
Разговарало се о свему,за св. Трифуна 1992. понајвише о тренутној друштвено – политичкој ситуацији. Госпођа Гавриловић каже, као да видим оно исто комешање пред други рат. Господин Станковић, адвокат у пензији, подсјећа, бјежало се увијек у Србију, а сад нисмо кадри, мало као у шали, мислећи на старост, наздрављајући нам, обухвативши нас све топлим и помало сјетним погледом, који је личио више на посљедњи поздрав. Свако гласа за своје, укључи се и другарица – госпођа Радовићка, није ни то добро, ето њен муж каже, не смије да иде више на посао у касарну у војној униформи. Сви смо се погледали забринуто, ЈНА велика сила, високи официр се склања пред сарајевским чаршијским шанерима и уличарима. Измилила Андрићева факир фукара! Шта ли тек чека нас, у име свих питала се госпођа Велинка, наша бивша професорица.
Догађаји су ишли много брже него што смо се надали. Босански лонац је врио у сто кључева. Убиство српског свата на Баш-чаршији, 1. марта, наговјестило је тешко невријеме. Априлске демонстрације,улична пуцкетања, РТВ извјештаји и пропаганда, брзо су довели и до подјеле територије, на српску, и у почетку, муслиманско – хрватску.
У граду, зелене беретке су одмах почеле тортуре и привођења Срба без икаквог разлога и свака друга злодјела, која је кадар смислити само неук, похлепан и зао човјек, кад уз пушку узме закон у своје руке.
Успио сам у задњем тренутку да се извучем на периферију града, на слободну српску територију. Избјеглице су пристизале са свих страна, међусобно смо се кроз причу упознавали и насељавали претежно по викендицама или код родбине и пријатеља. Мислили смо да то неће дуго потрајати. Ми имамо своју војску, у историји нисмо били јачи, одморни и добро опремљени у сваком погледу. Питали смо се стално, зашто та наша војска више не реагује. Шта чека!? Ни слутили нисмо, да смо ми та војска, који смо својарадна мјеста, куће и станове,замијенили за ровове и пушке.
Упознао сам једног млађег саборца Слободана– Бобу, такође из Сарајева, доброћудан, често замишљен и помало тужан. Каже, сестре су ме звале да идем са њима у Београд. Старија Цана успјела је задњим авионом да оде са вјереником Хрватом, а млађа његова близнакиња и имењакиња са студентима. Нису имали родитеља, отац крајишник, окорјели комуниста, бивши полицајац, рано отишао у пензију, али и поред уживања, погоди га срчана кап на мору, баш у Бечићима, одмаралишту бившег СУП-а.Мајка болешљива још од младости, ратно сироче из другог св. ратакао и отац, умрла је прије три године. Одгајани су без икаквих вјерских правила, нису знали за славу, нити иједан српски вјерски празник и обичај. Отац је био врло осион, при помену на било шта вјерско, слијепо привржен Савезу комуниста. У његовој кући, волио је то често рећи, тамјан неће никад замирисати!
Дочекасмо заједно и Ђурђевдан, славу многих породица у Сарајевском пољу. Дођите на славу сутра, и поведите Слободана да види наш обичај!Не требате носити никакве милости, само на чашу, каже нам у шали Васо, дан прије, кад је кренуо са положаја кући.
Дошли смо у предвечерје Васовој кући, чуо се покоји пуцањ, понекад и рафал. Нисмо се плашили изненадних упада, а тек уз ракију, опусти се и тијело и душа, срце постане ко Русија, нема страха. Васова породица је бројна, заједничко домаћинство. Отац, домаћин старог патријархалног кова, упућује смирено и богобојажљиво своју чељад и госте на славски обред , да се обави оно ради чега смо дошли. Мало се убрзало са ломљењем колача, све се прилагодило ратним условима. Умјесто старог долибаше, сједио је нови, средњовјечни војник у униформи војске Р.С. под иконама св. Георгија и св. Василија. Остали по сродству и старјешинству, претежно војска, долетили кажу, мало са положаја да помену свеца, али богами, више, да се причесте.
Бобан је пратио са великом пажњом цијели славски церемонијал . Устајање и ритуално прање рука, кађење тамјеном, молитве, читање славе уз славске чиниоце, крсну свијећу и буклију, подизање и ломљење крсног шареног хљеба-колача, уз надахнуте здравице пуне симболике и славске обредне пјесме:
« Ко сла-ви, ко сла-ви, ове го-ди-не, Да-бо-гда, да-бо-гда и до-го-ди-не.»
Смисаоне поруке и значења сваке изговорене ријечи, потпуно су опчиниле Бобана.Ово је заиста величанствено, никад ништа љепше и искреније нисам чуо, видно узбуђен и одушевљен, из дубине душе, у заносу је рекао Бобан. Ово је вриједност коју треба чувати, морам почети и ја славити .На крају смо сви запјевали мало лакшу мелодију, као бећарац , да могу сви прихватити.
„ Кад се братска срца сложе, и олово пливат може“.
Рат је, узима жртве, али вријеме брзо пролази, привикавамо се на нови начин живота без струје, оскудице у бољој храни, воду носимо са извора. Размишљам стално о слави како да започенем и коју да узмем, а сањам и често мајку Марију, повјерава ми се Бобан, Па ето таман, узми ту славу, по мајчином имену, Блага Марија, 4. августа, наша смјена је тад слободна. Закључили смо то заједнички, док смо се картали и чекали да нам проври кафа, коју смо припремали на плати од неког шпорета, између два камена. Никад слађе кафе!
Сви смо ту да му помогнемо, први пут слави, није шала и то у рату, некад се мора почети.Васова мајка је обећала нашарати хљеб, остале комшинице, нове познанице исаборци, свако понешто и ето славске гозбе. Бобан никад није био сретнији, већ се и крстио у строју са осталим некрштеним борцима. Радовало га је посебно што му у посјету долази сестра близнакиња, Слободанка, коју су такође од милоште звали Боба, понекад Бобана.
Било је добро одмакло подне, кад је Боба прешла преко импровизованог мостића преко рјечице Касиндолке код Папазових кућа, упутивши се утабаном стазом према Которцу. Уморна од макадамског пута преко обронака Јахорине и пјешачења, сјела је да се мало одмори у хладовину једне јабуке савијене од рода. Посматрала је околину, присјећајући се града и њиховог трособног стана на Ченгић Вили, у коме су остале многе њихове успомене. Снажне детонације негдје у близини и мноштво гласова, панична дозивања, људи и возила у покрету, хитна својом сиреном што тужно завија и крчи пут до болнице, продрма је из темеља. Пуца се из свих оружја, њој се чини да ће се небо саставити са земљом. Разабире у мноштву гласова, турци напали са Игмана на Војковиће. У страху не зна ни како је, ни када је стигла до братове викендице. Затиче непознате забринуте, тужне и плачне људе. Шок за шоком, брат тешко рањен,одвежен у болницу Касиндо. Предвече одлазе до болнице, добијају информацију, пребачен хеликоптером за Београд. Мајко моја што смо овако несретни!
Враћају се у братову кућу, људи свраћају, неки су ту као домаћи, прилазе питају се, двије млађе жене послују по кући, ту је и једно трогодишње мушко дијете, стално нешто запиткује. Боба га не разумије, слабо још изговара ријечи. Као што и не разумије комплетну ситуацију. Ови људи овдје припремају се за славу, а њен брат у Београду на ВМА бори се за живот. Нема снаге да реагује, препустила се потпуно њима.
Дође и старија жена са завежљајем, одвеза га и стави на сто, показује присутнима:
„ Гледај како је само лијепо испао, јуче сам цијели дан шарала, данас пекла два сата, да се лијепо извуче, нигдје није нимало препуко, свака се шара лијепо распознаје, ниједна није потонула, погледај само како је велика ружа испала, ко саливена.Шта ћемо, морамо обавити, његова је то била велика жеља. Све смо припремили, а ево и ти си сине овдје, мјесто њега, тако је бог хтио, а и да ниси, ми би то обавили, наш Бобан је то заслужио.“
Усташе сви и окупише се око стола, главну ријеч води старија жена, Васова мајка.
„Ајде Ацо, очи моје, очитај нам славу, колико си упамтио, тако си обећао Бобану.“
Ацо једва дочека и притрча столу. „ Оцу, оцу.“ прекрсти се и поче: „Сава,вајсава изиво тојица, савимо саву, гопода насег, вејиког, умојено, пебогосоеног, и, и, мојимо се,… сетом Јуки, и Матиу,и мојимо сетога Јојана и Мака, и, и се,се дуге сеце, до, до неба, до суњца, да, да, помогу , насем бату, Бодану! „
Бобана није разумјела шта Ацо говори, али је прожимала језа, слушајући сладуњави дјечији глас у полумрачној соби, гдје једину свјетлост даје велика славска свијећаи молитва људи које је зближила заједничка невоља.
„Фала Богу, на добро ће изаћи. Ево и свијећа смирено служи ! потврђује Васова мајка и обрати се Васи:
„ Ајде сине, неколико ријечи само да поменемо славу и преломимо колач. „
Васо се прекрсти и поче да чита здравицу хљебу.“ Помози Боже и повесели!
Боба је поново у мислима одлутала, сад до Београда, сјетила се шетача, Теразија, корза, безбрижних погледа, никад ти људи тамо не могу схватити, какав се живот одвија овдје. Пренула се кад је Васо завршавао своју кратку молитву.
„А ову ћемо трећу у најбољи час, сви се прекрстише, у име Бога и Свете Тројице и мајке Богородице, која може да нам поможе.
Васо узе хљеб, подиже га високо, окренуше га три пута, начини крст десном руком « двије половине , четиричетвртине и 318 богоносних отаца «,преломише га преко руке.
Велика ружа која представља домаћина остала нетакнута, Васова мајка задовољна тумачи, ево видиш, домаћин стоји у кући, биће добро ако богда и даде је Боби.
„ Ајде заложимо сада, фала богу има се и шта, само да нам буде добро наш мили Бобан! Данашња Блаженицо и Богомајко Чајничка и сви свеци Божи помозите данас и вазда српским јунацима.“ Сви се прекрстише и подржаше у молитви.
Боба је узела велику ружу, пољубилаје, чврсто стегла на своје груди, и дуго, дуго плакала у полумраку, док су остали тихо причали, а ноћну тишину пресјецали повремени рафали.
Бобан је преживио ране, након лијечења на ВМА , вратио се као РВИ наставио да се лијечи код куће, помагала му је његова сестрица, док се тајна љубав није расцвјетала. Оженио се дјевојком из краја у току рата, уз свадбене пјесме и музику, мјешавину разних стилова, војничких униформи и одијела свакојаких боја из страних хуманитарних пакета. Остао да живи у новонасталом граду Источно Сарајево. Има двије кћери и сина. Блаженицу слави и даље на наш, сарајевско – пољски начин. За св. Илију прислужује велику свијећу за мајку и све њене настрадале у цркви у Кореници.
Боба се удала за саборца са везе, избјеглицу из Зенице. Још у току рата у ослобођеном насељу Зораново, започели су заједнички живот. Крстили су се и вјенчали пред сеобу у цркви св. Саве у Блажују, након Дејтона, потписаног на дан славе Св. Арханђела Михаила.Сељакали су се девет пута, своје ново гнијездо савили су у Бијељини. Имају двоје дјеце, славе ријетку али лијепу славу, Цвијете.
Цана се није зауставила дуго ни у Њемачкој. Како се у њеном вјеренику брзо истопило Титово југословенство, још се брже развило Фрањино усташтво, подпомогнуто њемачким привилегијама. Нису више могли заједно. Свако је бранио своје ! Она је жељела само што даље! Даље од Европе, од Балкана, што даље од Срба, Хрвата, Муслимана, и пронашла пут до Канаде. Тамо је заморена од крчења нових путева и самосналажења, нашла избјеглицу из Коњица, бившег логораша. Крстила се и вјенчала у цркви св. Саве у Торонту. Сестри и брату јављала се често. Муж није био дуга живота, због убоја и рана задобијених у логору. Наставила је да слави његову славу, св. Јована, заједно са сином. Гдје је Србин ту је слава!
Шифра : Ивањдан
Напомене уз текст:
Пошто је прича је заснована на аутентичним дешавањима и личном учешћу, чак су и многа имена остала непромјењена. Прича има више карактер документа, смишљено, на уштрб етнографско – умјетничког и управо ради важности историјских чињеница и склоности нашег народа брзом забораву, желио сам то још једном поновити у својој причи.Важно је такође и поменути заслужне српске породице и културно – вјерска добра и храмове у Сарајеву, које су Срби градили и сачували у најтежа друштвено – економска и политичка времена. У каквом су стању сада и ко у њима живи !?
Ево мало додатних инф. о ликовима:
Госпођа Велинка је умрла 93.г. у јануару, према казивању, својом смрћу, за дивно чудо нису рекли да је убио снајпер са Требевића, што иначе често говоре за сваког настрадалог Србина. Наравно, одмах су се проширили на њен преостали дио стана. Унука од тих су – станара Скендера је постала наркоманка и у том стану отворила хостел, блажи израз за нешто друго.
Ацо је електроинжињер, ожењен, живи у И. Сарајеву. Васо је у пензији, живи у својој кући у Војковићима испод Игмана, са својом породицом.
Брату ( Бобану ) и сестрама ( Цани и Бобани ) имена су измјењена, због Бобановог сина који сада ради у заједничким органима у Федерацији, плаше се препознавања, иако им је драго што су ушли у ову причу.
Тако увијек се нечега бојимо, и ради неких и нечијих интереса губимо главе, територију, културна добра, национална знамења, и на крају морамо то крити, стидити се, потискивати трауме итд. Породица њихове мајке Марије и и већина сељана у Кореници код Удбине ( Лика ) запаљено је у цркви на св. Илију, она је преживјела јер је била код оваца.
Штета је што се није могло због ограниченог броја редова, навести још доста занимљивих ( важних ) чињеница, ликова и ситуација, које су настале преко ноћи у главном граду БиХ, гдје се најмање то очекивало, а тобоже највише градило братство и јединство.
За мјештане Војковића и комплетног доњег дијела И. Сарајева, 4. август је дан одбране, јер се надчовјечанском снагом успјело одбранит. Муслимани су имали велике губитке, иако су имали доминантан положај. Више никад нису покушали, једном приликом у зиму кад су се ти исти Алијини бојовници жалили да им је хладно на Игману, он им је поручио „ Сиђите у Војковиче па се огријте ! „ Нису га послушали, радије су остали гријати се у земуницама до краја рата. И о тој борби се може и треба више испричати.
Крсна слава, тема вашег Удружења, може да се уклопи у цјелокупан ток ратнихдешавања, сви знамо да су највећи напади били баш на дан славе и осталих вјерских празника, и то се такође понавља кроз историју. Тако обичаји настају и нестају у ванредним приликама, преносе се традиционално, из генерације у генерацију.
Ја сам тешко рањен 7. јула 1993. На Ивањдан ( Јована ) и зато сам шифра Ивањдан а не Ивањица како сте објавили. Прошла моја шифра произилази управо од Ивана и Бурлица, старог нашег презимена са којим смо дошли из Херцеговине у Сарајевско Поље прије три стотине година.
Пошто ја не могу ни овај пут доћи на додјелу награда, зато сам ово све испричао, уколико то не ремети вашу програмску концепцију, замолио бих вас! Новчану награду поклањам за одржавање споменика Дражи и његовим пратиоцима. Не морате слати поштом ни Диплому, преузећу ја кад будем навраћао у манастир.
Надам се да ћете ме правилно разумјети. Немојте се чудити овим мојим намјерама и жељама, иначе све своје новчане награде дајем у хуманитарне сврхе!
Уколико вам буде још нешто потребно, реците, спреман сан увијек за сарадњу !
Хвала још једном на награди ! Желим вам много успјеха и задовољства у даљем раду !
Искрен братски поздрав !
Бранко Пјевић ( Иван Бурлица ), Источно Сарајево
