Душан Мијајловић
(НЕ)МОЋ
„И данас, кад дође до последњег боја
Неозарен старог ореола сјајем
Ја ћу дати живот, отаџбино моја
Знајући шта дајем и зашто га дајем.”
( Милан Ракић – На Газиместану– објава 1907)
Није радо размишљала о животу и смрти. На то је била приморана. Живот је видела попут чамца од хартије на речним таласима. У почетку све изгледа у реду, а потом се чамац полако накривљује, натапа водом, и на крају неизоставно тоне.
Често се осећала попут траве обавијене око савијене гране, која је заробљена у виру потока. Таласи стално теже да је откаче, и што се више труде, трава им истом мером узвраћа. Вода ће однети траву оног тренутка кад грана пукне. Петрова колица види као мочвару, понекад тежак глиб. Он у колицима, попут стабла у мочвари, пола га има, пола нема. Ни мало пријатна слика.
Пре рањавања на Космету Петар је волео да каже: Косово је, драги моји пријатељи, наш свети извор ндахнућа у вечитој борби за опстанак.
Тог дана, двадесет петог марта, усудила се да му први пут у животу приговори:
– Петре, знаш да сам трудна. Ниси позван у јединицу. Одговорио је:
– Да не дужим. Сети се Косовског завета.
Данас, кад улови његов поглед, нестаје мочваре. Очи су му још увек живе и покретне. Петар је спознао да свако има своју кожу, да се у њој сналази на само њему знан начин. Осећа се као кад срдит човек удара главом о стену. Стена бива обојена човековом крвљу; да се види да је мученик нешто (у)радио. Волео је да на малом екрану посматра фудбалске утакмице. Он, који је некад играо фудбал, одлазио на фудбалске стадионе. Он, кога су у шали звали – Петар, Стена.
Ана је знала је, боље рећи, осећала – док Петар посматра било које надметање на телевизији, често размишља о својој новонасталој ситуацији. Тада би одлазила у другу собу и плакала. Тим је сузама жалила много тога, па и ону некадашњу Петрову дивљу страст. Имао је добро тело, као сваки свестран спортиста. Кад би размишљала о томе, обузела би је нежност која би изазвала велику тугу – тада би видела Петра час пре, час после рањавања на Кошарама. Опет, док би слушала како су голобради младићи поштовали Косовски завет није могла да му замнери што је без позива отишао у јединицу док су неки бежали од мобилизације к’о ђаво од крста.
Не зна како ће изаћи на крај са Петровом и својом судбином. Деца! Већег богаства од тога нема. У реду, ту су Петров ујак и њена тетка. Помажу им, Господу се моле за Петров опоравак. Кад је написала тетки Г. о жељи човека у инвалидаским колицима, брзо је из Чикага добила поруку:
– Мили моји, децу да рађам, нисам могла. Да је било другачије, имала бих њих десеторо – као жена Југ Богдана. За новац, не брините. Одавно живим сама. Да будем искрена, имам позамашно богаство. Кад родиш дете које је зачето пре рата на Космету, ето мене да се дружимо, да нашем Петру помогнемо да оствари свој завет о нашим Југовићима. Добро, може и треба да имају сестре: Милицу, Јелицу…Знам, чуди те ово, Југовића јер се Петар презива Лазаревић. Ма, носиће они презиме Лазаревић, али, у шали ћемо их звати, Југовићи јер си ти, мила моја, из Југбогдановца. Мало се шалим, мало озбиљно мислим, а што се рађање деце тиче, све зависи од тебе, моја драга, Ана.
Кад им се родио први син, Петар је замолио кума да детету да име, Лазар. И Ани се име свидело. Била је срећна – бити мајка, од Господа Бога је највећа награда.Тетка је стигла у право време. Изгледала је, за своје године, одлично. Одмах им је дала до знања да не подноси да јој се било ко, и на било чему захваљује. Народски речено, није имала длаке на језику:
– Ана душо, ти брини о детету, ја ћу о Петру. Ангажоваћу неку жену да се с нама стара о свему осталом. Нема, али?! Ако желиш да испуниш Птеру жељу, моју помоћ не одбијај. Кућа се мора проширити. Ако ми поменете новац, наљутићу се. Даће Господ Бог да после Лазара на свет дођу: Милош, Милан, Иван, Бошко, Дамјан Богдан… Зашто не, Милица, Јелица…
– Извини, тетка, ако тако наставиш, требаће нам касарна.… нашалила се Ана.
Одмах је добила одговор:
– Дете моје, увек су нам потребни мушкарци, за недај Боже. Али, шта би ми Срби без жена. Замисли, како је било Југ Богданов љуби?! Дага моја, кад је отаџбина у питању, некад се знало – јунаци јуришају и на десет пута јачег непријатеља. Петар и ти сте рођени у Топлици. Ја, такође. Увек се морамо сећати Обилића, Топлице, Косанчића браће Југовића и њиховог оца, Гвозденог пука. На Плочнику су витезови били победници. Касније, на Косову, победила је велика сила а не већа храброст непријатеља. Знао је наш народ за ту страшну силу, али, сети се стихова:
Соколови сиви тићи,
Децо моја Југовићи,
Лазар зове, круна иште,
Да идемо на бојиште.
На бојишту сабља чека,
Јел’ вам жао млада века?
( Завет браће Југовића)
Анина тетка Г. је наставила да изнађује све. После рођења Милоша, донела је одлуку да на кратко одведе Петра у Турску. Чувши одлуку, Петар се нашалио.
– Зар мене, псовећеном Косовском завету, ти би да водиш у Турску.
– Не брини. Изгледа шашаво, али, бићеш ми захвалан. Заједничким снагама, делијо мој, остварићемо твоје, али, и моје снове о великој породици.
Године су пролазиле. Петар није могао да буде здрав као што је некад био, али, био је на својим ногама. Живот је ишао својим током. Лазар је све више преузимао бригу о породици. Милош је био уз њега. Анина тетка је ,, удала ’’ девојку која им је помагала у псоловима за веома доброг младића. Била је издашна – направила им је пристојну кућу (за њихов почетак ). Услов се подразумевао: помоћ Ани и да им се у кући чује дечји плач и смех.
Кад је Ана родила девето дете, времешној тетки и Петру, одлучно је саопштила:
Завет је испуњен. Тетка, хвала ти, на свему! До неба! Али, Петре, зашто овог малишу зовеш Вратко кад смо ми дали лепо име, Немања.? Какво је то име?!
– Жено, Вратко Немањић је Југ Богдан. Мој прадеда се звао, Вратко.Надам се да знаш како се звала Косовка девојка.
– Бићу искрена, знам за Косовку девојку, за мене је то њено име и презиме – одговорила је Ана милујући по коси Јелицу.
– Петре, мало ко зна име те девојке. Ето, знам много тога о добу пре и после Косовске битке, али, како се девојка звала, не знам – јавила се Г., а која је све теже говорила.
– Косовка девојка, драге моје даме, звала се Јелица. То је девојка Милана Топлице. Били су и венчани. Њега је, после боја на Косову, тражила. У том трагању наишла је на рањеног Павла Орловића. Од њега је сазнала много тога о боју. На нашу жалост и српског рода, Павле је преминуо на њеним рукама.
Петра су сва деца звала – тајо. Реч, ћале. за њих је било светогрђе..
Лазар је једног дана изненадио свог, тају. Сестрама и барћи причао је о јунацима из Топлице, о боју на Плочнику, Косову Пољу. Видећи Петра како с пажњом слуша најстаријег сина, Ана му је пришла и ставила му прст на уста. Обоје су могли да чују занимљиво предавање:
– Моји драги Југовићи, знам да се презивате Лазаревићи, али, Југовићи ми лепо звучи. Сада ћу вам испричати причу зашто се наш прадеда звао Вратко. Вратко је, наш славни Југ Богдан а који је живео у Топлици. Да, да, не прекидајте ме … у Топлици. Он је владао Топлицом, а седиште му ја било у Прокупљу. У средишту грба Прокупља, налази се сребрно оивичени тамноплави квадрат у чијем се средишту налази сребрни круг окружен са девет мањих сребрних кругова. Један већи сребрни круг окружен са девет мањих симболизује Југ Богдана и девет Југовића који су живели у граду. Често идемо код рођака у Југбодановац. Зашто се место тако зове. Зато што је тамо Југ Богдан имао посед пре најезде Османлија.
– Братићу, извини, ја сам основац, тек учим неке ствари. Је ли истина да су људи из Топлице увек били храбри? – обрати се Дамјан Лазару.
– Немањићу, у то не сумњај. Лазару је Топлица дала највише витезова. Ту је и Гвоздени пук. Тај пук је Топлицу прославио широм света. Сваки ратник Говозденог пука био је у боју зато што је поштовао Косовски завет:
|
„Ко је Србин и српскога рода, |
Бато, чула сам ја од таје за Косовски завет, али, шта је, рђа?!– упитала је Милица Лазара.
– Како да вам кажем, а да не погрешим. Рђа је корозија која напада гвожђе. Кад је човек у питању рђа у преносном смислу значи: злобник, бедник, подлац, нечасник, проклетник, љига, ђубре, морално смеће…
Лазара је прекинуо Иван. Повикао је:
Ми нисмо рђе, ми смо Лазаревићи, пардон, Југовићи. Запевајмо ону…
Ана им је пришла и укорила Ивана.
– Нема песме. Моја тетка, а ваша добротворка, преминула је пре шест месеци. Док јој не дамо годишњицу, без песме. Треба поштовати Завет али и обичаје.
Сви су се ућутали. Лазар се опростио од окупљених – морао је на посао. Запослио се после средње школе и наставио ванредно да студира. Милош је следио његов пример. Анине тетке више није било али су Лазаревићи имали комшије, у чијој су кући , окружена љубављу, расла деца: Александар, Александра и Павле Орловић.
– Косанчићу, мајка ништа лоше није мислила. Топлице, теби је време за поподневну наставу – огласио се Петар.
– Тајо, зашто Ивана зовеш Косанчић, Милана, Топлица, Милоша, Обилић? –
упитала је Милица оца. Одговорила је Ана:
– Душо, он вас ословљава презименима славних предака, а чије ви име носите. Схватите то као игру и као наук какве смо витезове у историји имали.
Разговор је прекинут јер су им се приблажавала деца из комшулика, деца Јелене и Уроша Орловића
Шифра: Топличанин