На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је присуствовао том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио: “Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?” Сви присутни су утихнули. Отац је наставио: “Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.” Потом је наставио причу. Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: “Што мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?” инишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету. Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао: “Знате што, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушаћемо га поставити напозицију левог бека.” Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим. При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести. Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рискира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла стићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше: “Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!” Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: “Шутни је, шутни је у гол !!!” Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делирију, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!! Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише: ‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’ Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза. “Тог дана …”, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, “…. дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.” Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће!
