Monthly Archives: June 2016

Једна животна прича

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је присуствовао том догађају. Захвалио је школи и њеном преданом особљу, те наставио: “Уколико није ометана спољним утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може научити све оне ствари које могу друга деца. Није у стању разумети и направити све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?” Сви присутни су утихнули. Отац је наставио: “Верујем да се, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете.” Потом је наставио причу. Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал. Синиша је упитао оца: “Што мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм с њима?” инишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да га друштво прихвата упркос његовом инвалидитету. Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао заиграти с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао: “Знате што, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, …, може, нек игра за нашу екипу, покушаћемо га поставити напозицију левог бека.” Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем растуће топлине у грудима. Дечаци су могли јасно видети и осетити срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како је његов син примљен у њихов тим. При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном   расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 ! Сада, с једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у додатном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су се договарали ко ће га извести. Неко је имао идеју да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !? На опште изненађење – Синиши су ипак дали лопту ! Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни знао ни могао ни правилно шутирати, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рискира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио бацити се на погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.. Синиша је узео залет, замахнуо и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла стићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше: “Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и шутни је у мрежу !!!” Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, једва, стићи до ње пре него је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види што ће даље. Сви повикаше: “Шутни је, шутни је у гол !!!” Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делирију, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио је у мрежу !!! Мук, … , а онда провала … прасак – сви скочише: ‘Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!’ Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза. “Тог дана …”, завршавајући своју причу с дрхтајем у гласу потресени отац, док су му сузе котрљале низ лице, “…. дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет.” Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресретан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га и плачући од среће! 

 

ЧАСОПИС СОКО-ПРВОНАГРАДЂЕНА КРАТКА ВАСКРШЊА ПРИЧА

Првонаграђена кратка Васкршња прича на конкурсу часописа „СОКО“ за 2016. годину

ВАСКРШЊА РАДОСТ У ЗАВИЧАЈУ

Лијепо и топло  априлско јутро. Голубасто небо изнад простране висоравни. Сунце изнад густе црногоричне шуме обасјава висораван из правца легендарне горе Романије. Благи мирисни повјетарац са планине Звијезде развија  ладице бехара на ријетким несасушуним стаблима воћа.

Недјељно јутро и то васкршње, а празна црквена порта.Нова храстова врата на блиставом, обновљеном храму, закључана.

Нема живе душе у околини. Пуста предивна природа, без људи, али и стоке. Чак се не чује ни цвркут птица.И оне су напустиле овај прелијепи крај након одсељавања српског становништва са својих вјековних огњишта послије потписивања Дејтонског споразума. Гдје нема људи и број птица се смањује, а стабла и гране дрвећа осваја маховина.

Носталгија и жеља за завичајем данас су ме довели у родни крај.

 Желио сам ући у цркву у којој сам крштен на Васкрс прије неколико деценија. Било је то за вријеме Удбе и комунистичких репресија.

Хтио сам се помолити Богу и прислужити свијеће за покој душа мојих погинулих сабораца и умрлих бројних предака, међу којима и онима, који поклонише земљиште за изградњу овог храма, који носи име Светих апостола Петра и Павла.

Али,  црквена врата бијаху закључана.  Не оглашава се звоно краља Александра, које је 1924.године даровао овој богомољи.  Оно се након десетогодишњег избјеглиштва вратило на своје мјесто са Романије гдје су га вјерници били  склонили да би га сачували од уништавања.

Богомољу, као и све што је српско,  вандали су, након рата и исељавања Срба са висоравни, спалили и уништили.

Ипак, иконостас, звоно, црквене сасуде и иконе, међу којима их је неколико изузетне вриједности и старих око 150 година, сачувани  су захваљујући њиховом измјештању на простор Републике Српске.

Након обнове овог вјерског објекта звоно је враћено и поново се, додуше ријетко, оглашава на радост неколицине  Срба који су се вратили и живе на овом платоу између Звијезде и Романије, познатом као Нишићка висораван.

Црква је грађена од 1882. до 1885.године и на Петровдан те године ју је освештао архијереј Саво Косановић. Записано је да је радове изводио неимар Ристо Вулетић, а иконостас осликао први академски сликар у БиХ, Бањолучанин Шпиро Боцарић. Он је у исто вријеме иконописао и цркве у Прачи и Рељеву код Сарајева.

Иконостас у овој богомољи демонтиран је у децембру 1995.године и превезен на територију Српске приликом егзодуса српског становништва са подручја сарајевских општина које су предате, а неки кажу продате, данашњој Федерацији БиХ.  Сачуван је и налази се међу драгоцјеним експонатима и духовно-културним вриједностима у митрополијском музеју на Палама, у кући коју је породица Цековић даровала Српској православној цркви.

До посљедњег рата на Васкрс је редовно служена света литургија и одржавани вашари код овог храма.

Некада се, од рзања коња и њиховог ритања и копања копитима, није могло проћи сокацима до порте па је народ  долазио преко њива. Касније је плато изнад цркве био тијесан да прими све аутомобиле.

Данас  је овдје комотно, широко и празно. Нигдје живе душе. Пустош и монотонија. Срце се стеже и стаје дах, а сјећања навиру. Мучнина у стомаку,бол у души, а гласа нема. Гласне жице покидане-нијеме.Тишина и мир као у глуво доба ноћи.

Гдје је мој народ? Гдје ми је бројна фамилија, рођаци, комшије, школски и ратни другови? Гдје су момци и дјевојке што су играли у колу за Васкрс, Петровдан и Малу Госпојину, натпјевавали се и веселили.

Некада, у ово доба дана, литургије су већ бивале завршене и туцала су се дивно украшена шарена јаја. Постављале су се софре и започињала снажна изворна горшатачка пјесма чији је ехо одзвањао у шумама оближњих планина, одлијегао пространом висоравни и нестајао негдје у дубини пећини Бијамбаре.

Данас нема никога. А лијеп је и сунчан васкршњи дан, створен за народног весеља, игру и пјесму младих.

Више од једног вијека на Васкрс су се шаренили путеви, који воде према храму, од разнобојних љуски васкршњих јаја.

Јутрос нема нигдје љуски од јаја на путевима ни у црквеној порти, а Васкрс је. Гдје ли моје некадашње комшије прослављају Христово Васкрсење? Како ли живе и да ли се имају чиме данас омрсити?-навиру ми питања и мисли.

Сјета ме обухвата. Сјећања навиру, али нема домаћина са шубарама на главама и плоскама у рукама да доводе унучад на литургију.

Нема ни дјевојака у срмајли јечермама, нити жена и старица у извезеним прегачама и са бисагама у којима доносе храну за постављање софре за чланове породице и родбину из удаљенијих мјеста, да ручају послије литургије и светог причешћа.

Нишићка парохија је до краја посљедњег рата имала више српских села и заселака у свом саставу него што данас има Срба , који су се вратили да умру на својим огњиштима и да буду сахрањени уз одјек звона краља Александра са црквеног  торња, у породичним гробљима поред својих предака.

Стојим испред обновљене закључане цркве, гледам околна српска попаљена села и присјећам се некадашњег живота, дјечије граје, момачких и дјевојачких натпјевавања при доласку на вашар, узораних њива и бројних стада оваца на оближњим ливадама, мекетања, трке и поскакивања јагањаца те цвркута птица.

У том размишљању о прошлости изненади ме црквени клисар Радоје који се појави и поздрави ме са „Христос васкрсе, брате“.

Штрецнух, пренух се и вратих из прошлости, те се изљубих са Радојем и одговорих „Ваистину  васкрсе“.

Ушли смо у цркву. Он оде да звони, а ја сам прислуживао свијеће за покој душа драгих ми људи који више нису међу живима.

Огласи се краљево звоно и одјекнуше шуме и планински обронци.

Његов звук пробуди висораван.

Зачуше се и цвркути и лепршање птица које су прикривене туговале и чекале да се неко данас појави па да и оне запјевају и уљепшају празнично јутро.

Након оглашавања црквеног звона, као наручени, почеше пристизати аутомобили на плато изнад цркве.

Дође и свештеник из Илијаша који, због малог броја преосталих Срба, опслужује некадашње четири парохије.

Поче  литургија.

 „Мир свима“- зачу се свештеников глас.

Неколико десетина парохијана пристиже на литургију.

 Као и мене и њих је носталгија и жеља за завичајем, матичном црквом и сусретима са драгим људима и сродницима довела данас овдје да се причесте и помоле Богу у храму, у коме су кршетни, а многи и вјенчани.

Жеља вуче да се Васкрс проведе као некада, у родном крају, са познатим и драгим људима, родбином и пријатељима.

 Овдје данас навиру успомене и сјећања на некадашња народна весеља, младост и многе драге особе које више нису међу живима или су далеко у свијету .

И  опет је лијепо, разговара се, туцају се шарена и разнобојна  јаја и подсјећа на некадашње Васкрсе.

Васкршња радост и топли људски разговори надјачали су свакодневне бриге и жал за уништеном имовином коју смо гледали из црквене порте, зараслу у коров, трње, врзину и младу четинарску шуму. Из наших некадашњих кућа, поред преосталих димњака, изникле су танке брезе и високи борови.

Након литургије било је мноштво поздрава и пољубаца. Бивше комшије се сусрећу и једва се препознају, јер се скоро двије деценије нису виђали, након сарајевског егзодуса, када смо се раселили из својих села на разне стране, напуштајући вјековна огњишта и остављајући све што су генерације стварале, зарад слободе која није имала цијену.

 Шарена  јаја су се опет туцала у порти нишићке цркве. Заиграло је и коло и зачула се и изворна горштачка пјесма, а зацвилиле су и гусле и уз њих стихови „море Марко не ори друмова, море Турци не газте орања“.

Увече се народ поче разилазити остављајући поново опустошени завичај и одлазећи у нова мјеста живљења,  пролазећи поред својих некадашњих уништених и девастираних села, на која нису ни обраћали пажњу, након данашњег дружења са познаницима код  заједничке богомоље.

Порта опет остаде празна. Клисар Радоје је закључао храстове црквене двери.

Као некада, љуске шарених јаја остадоше у порти цркве да свједоче о Васкршњем српском сабору до сљедећег традиционалног петровданског окупљања код ове богомоље.

ШИФРА: РОДНИ КРАЈ 1 , АУТОР Миро Пејић, Сребреница