Пред нама је књига погледа и мишљења под именом АНДРИЋ ПОРЕД НАС, Александра Савића, који је годинама ишчитавао, истраживао, прикупљао и извршио избор занимљивих текстова који осликавају живот и рад Ива Андрића, а прије свега пишчеву везаност за Босну као књижевни завичај и свакако Вишеград, град његовог дјетињства, гдје је и почео да ствара слику о свијету и гдје је нашао инспирацију за своје најбоље књижевно остварење.
Тематски ово јесте Зборник радова познатих стваралаца, научника и умјетника који су, свако на свој начин, видјели и доживјели дјело јединог нобеловца у јужнословенској књижевности.
За представљање издвојила бих неколико, мени посебно познатих и битних чињеница, а тичу се личног и професионалног живота писца – његову каријеру дипломате са мање познатим подацима широј јавности, однос писца према идеологијама, политици, држави у којој је живио и радио, затим пишчев интимни живот као и његове посјете и везаност за Вишеград. Сам крај Зборника искључиво је локални – у додатку су изводи из „Вишеградских новина“ у периоду од 1981 – 1987. године, гдје су представљени програми културне манифестације „Вишеградска стаза“, која ове године обиљежава четрдесет година постојања, која је по значају и садржају била једна од најбољих савезних манифестација у бившој држави.
У самом уводу аутор нас подсјећа на значај и величину Андрића и његовог књижевног дјела, које је потврђено добијањем Нобелове награде за књижевност. Тако је наша књижевност стала уз раме са књижевним стваралаштвом великих народа и култура. Сам добитник, подсјетимо се, приликом додјеле награде истакао је да су његова земља и народ мали, да су у својој дугој и тешкој историји били под туђинском власти, али су опстали захваљујући причи и пеичању. Овај битан податак писац истиче да укаже на значај и величину усменог, народног стваралаштва, јер су на тај начин поробљени народи сачували свој језик, културу и идентитет. На таквој усменој традицији, коју су препознали и Вук и Његош, настала је епска савремена проза Ива Андрића.
Причу о писцу, Савић почиње питањем : Чија је Андрићева кућа у Вишеграду ? Зашто је Вишеград дозволио да остане без „јединог добра које је у животу стекао“, без наслијеђене куће, која је на жалост, намјерно или случајно продата и никада се касније, и када су власти имале истинску жељу да врате кућу у посјед општине, нису стекли услови за то. Зашто смо такви, зашто се лако одричемо вриједности, је питање без одговора, као што и прича о Андрићевој кући нема позитивног рјешења.
Несумљиво, наставља даље Савић, два највећа писца из Босне, Андрић и Селимовић, католик и муслиман, напустили су свој завичај и већи дио живота провели у Београду и својом жељом проучавају се у оквиру српске књижевности. Зашто је то тако и чијој књижевности данас припадају када више нема некадашње државе и југословенске књижевности је актуелно посебно сада. О томе много различитих тумачења нуде савремени критичари и интелектуалци. Аутор је посебно издвојио дио који се односи на Андрића и младобосанце, затим пишчеву дипломатску службу између два рата, са освртом на берлински период и вријеме окупације проведено у Београду. Овај примјер Андрићеве интелектуалне храбрости, када је, без обзира на све позиве и пријетње, писац имао снаге и храбрости да се дистанцира од свих политика и идеологија, живећи повучено и мирно, бавећи се искључиво писањем. Тај период у животу писца значајан је по томе што ће тада настати његова ремек дјела, романи : На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госпођица, који ће бити објављени у новој земљи, одмах по ослобођењу.
Савић нам посебно указује на Андрићев однос према Вишеграду и то је, уједно, и централни дио Зборника. Није случајно причу о Андрићу и граду свог дјетињства започео упознавши читалачку публику са писмом које је писац упутио Гимназији у Вишеграду 1955. године, гдје их обавјештава да је његов роман „Госпођица“ награђен од Издавачке куће „Свјетлост“ из Сарајева, да награда износи 200.000 динара и да цјелокупни износ награде писац поклања за куповину књига за школску библиотеку. Из садржаја овог писма осјете се свагдашње везе писца са завичајем, као и брига о завичају. Андрићеве посјете Вишеграду 1953, 1963 и 1972. године поткрепљене су са доста фотографија, података, сусрета са школским друговима и суграђанима, сјећањима – то се прије свега односи на његовог учитеља Љубомира Поповића, најбољих од свих које је имао у свом школовању, који је учио да је смисао живота љубав, а не мржња, да се не воле само људи, него и биљке и животиње, све што има душу.
Са оваквим осјећањем писац је кренуо у далеки и непознати свијет. Истицао је Андрић и то да је Вишеград „несрећна варош уз границу“, која је страдала у свим ратовима и бунама, истицао је и сјећао се Лотике, Салка Ћоркана, Павла Бранисављевића и осталих Вишеграђана који ће му послужити као прототипови за стварање књижевних ликова.
Додатак у Зборнику је посвећен текстовима о културној манифестацији „Вишеградска стаза“ и њеним програмима, који је и подсјећање на одличну и озбиљну манифестацију која је била богата значајним садржајима и именима, која је, како је негдје забиљежено, оправдала постојање. Осим значајних имена и сусрета на стази је установљена и лијепа традиција, а то је отварање библиотека у мјесним заједницама и истицање књига и просјвећивања.
Сигурно знате да овакав садржај није случајан, да је писац скоро цјелокупан износ добијен од Нобелове награде поклонио Библиотечкој дјелатности БиХ за куповину књига.
Овај дио Зборника уједно је и подсјећање на стваралаштво двојице културних прегалаца, који су свако на свој начин обиљежили живот Вишеграда, а то су : Бођидар Полић, професор и дугогодишњи директор вишеградске Гимназије, који је редовно одржавао везе са Андрићем и био значајан културни радник пола вијека, и Љубомир Мутапчић, локални новинар и пионир новинарства у Вишеграду.
Много мање познатих детаља у Зборнику можемо прочитати, па и то да је први стипендиста Андрићеве задужбине био Аднан Гегић, гимназијалац из Међеђе, одличан ученик, омладинац и активан члан литерарне секције.
И на крају се намеће констатација да је Андрић, као велики писац избјегавао све замке ових несрећних простора, судара вјерских и етничких, остао досљедан себи : скроман, тих, помало стидљив и загонетан.
Оставио је бесумње ванвременско књижевно дјело, а Вишеград прославио широм свијета својим књижевним дјелом. Да ли смо се довољно одужили Андрићу … остаје питање и обавеза свих Вишеграђана.
Радује ме што је стасала генерација вишеградских интелектуалаца који се озбиљно и одговорно баве проучавањем Андрићевог живота и дјела. Мислим да је састављач овог Зборника, Александар Савић, уложио много труда, времена, стрпљења и умјећа, те имамо пред нама књигу симболичног наслова – Андрић поред нас. На тај начин као да нас је хтио подсјетити да је Андрић и његово стваралаштво обавеза и домаћи задатак свих нас.
У Вишеграду, 9. маја 2016. године
Дивна ВАСИЋ, професор књижевности
