ЧАСОПИС СОКО-ПРВОНАГРАДЂЕНА КРАТКА ВАСКРШЊА ПРИЧА

Првонаграђена кратка Васкршња прича на конкурсу часописа „СОКО“ за 2016. годину

ВАСКРШЊА РАДОСТ У ЗАВИЧАЈУ

Лијепо и топло  априлско јутро. Голубасто небо изнад простране висоравни. Сунце изнад густе црногоричне шуме обасјава висораван из правца легендарне горе Романије. Благи мирисни повјетарац са планине Звијезде развија  ладице бехара на ријетким несасушуним стаблима воћа.

Недјељно јутро и то васкршње, а празна црквена порта.Нова храстова врата на блиставом, обновљеном храму, закључана.

Нема живе душе у околини. Пуста предивна природа, без људи, али и стоке. Чак се не чује ни цвркут птица.И оне су напустиле овај прелијепи крај након одсељавања српског становништва са својих вјековних огњишта послије потписивања Дејтонског споразума. Гдје нема људи и број птица се смањује, а стабла и гране дрвећа осваја маховина.

Носталгија и жеља за завичајем данас су ме довели у родни крај.

 Желио сам ући у цркву у којој сам крштен на Васкрс прије неколико деценија. Било је то за вријеме Удбе и комунистичких репресија.

Хтио сам се помолити Богу и прислужити свијеће за покој душа мојих погинулих сабораца и умрлих бројних предака, међу којима и онима, који поклонише земљиште за изградњу овог храма, који носи име Светих апостола Петра и Павла.

Али,  црквена врата бијаху закључана.  Не оглашава се звоно краља Александра, које је 1924.године даровао овој богомољи.  Оно се након десетогодишњег избјеглиштва вратило на своје мјесто са Романије гдје су га вјерници били  склонили да би га сачували од уништавања.

Богомољу, као и све што је српско,  вандали су, након рата и исељавања Срба са висоравни, спалили и уништили.

Ипак, иконостас, звоно, црквене сасуде и иконе, међу којима их је неколико изузетне вриједности и старих око 150 година, сачувани  су захваљујући њиховом измјештању на простор Републике Српске.

Након обнове овог вјерског објекта звоно је враћено и поново се, додуше ријетко, оглашава на радост неколицине  Срба који су се вратили и живе на овом платоу између Звијезде и Романије, познатом као Нишићка висораван.

Црква је грађена од 1882. до 1885.године и на Петровдан те године ју је освештао архијереј Саво Косановић. Записано је да је радове изводио неимар Ристо Вулетић, а иконостас осликао први академски сликар у БиХ, Бањолучанин Шпиро Боцарић. Он је у исто вријеме иконописао и цркве у Прачи и Рељеву код Сарајева.

Иконостас у овој богомољи демонтиран је у децембру 1995.године и превезен на територију Српске приликом егзодуса српског становништва са подручја сарајевских општина које су предате, а неки кажу продате, данашњој Федерацији БиХ.  Сачуван је и налази се међу драгоцјеним експонатима и духовно-културним вриједностима у митрополијском музеју на Палама, у кући коју је породица Цековић даровала Српској православној цркви.

До посљедњег рата на Васкрс је редовно служена света литургија и одржавани вашари код овог храма.

Некада се, од рзања коња и њиховог ритања и копања копитима, није могло проћи сокацима до порте па је народ  долазио преко њива. Касније је плато изнад цркве био тијесан да прими све аутомобиле.

Данас  је овдје комотно, широко и празно. Нигдје живе душе. Пустош и монотонија. Срце се стеже и стаје дах, а сјећања навиру. Мучнина у стомаку,бол у души, а гласа нема. Гласне жице покидане-нијеме.Тишина и мир као у глуво доба ноћи.

Гдје је мој народ? Гдје ми је бројна фамилија, рођаци, комшије, школски и ратни другови? Гдје су момци и дјевојке што су играли у колу за Васкрс, Петровдан и Малу Госпојину, натпјевавали се и веселили.

Некада, у ово доба дана, литургије су већ бивале завршене и туцала су се дивно украшена шарена јаја. Постављале су се софре и започињала снажна изворна горшатачка пјесма чији је ехо одзвањао у шумама оближњих планина, одлијегао пространом висоравни и нестајао негдје у дубини пећини Бијамбаре.

Данас нема никога. А лијеп је и сунчан васкршњи дан, створен за народног весеља, игру и пјесму младих.

Више од једног вијека на Васкрс су се шаренили путеви, који воде према храму, од разнобојних љуски васкршњих јаја.

Јутрос нема нигдје љуски од јаја на путевима ни у црквеној порти, а Васкрс је. Гдје ли моје некадашње комшије прослављају Христово Васкрсење? Како ли живе и да ли се имају чиме данас омрсити?-навиру ми питања и мисли.

Сјета ме обухвата. Сјећања навиру, али нема домаћина са шубарама на главама и плоскама у рукама да доводе унучад на литургију.

Нема ни дјевојака у срмајли јечермама, нити жена и старица у извезеним прегачама и са бисагама у којима доносе храну за постављање софре за чланове породице и родбину из удаљенијих мјеста, да ручају послије литургије и светог причешћа.

Нишићка парохија је до краја посљедњег рата имала више српских села и заселака у свом саставу него што данас има Срба , који су се вратили да умру на својим огњиштима и да буду сахрањени уз одјек звона краља Александра са црквеног  торња, у породичним гробљима поред својих предака.

Стојим испред обновљене закључане цркве, гледам околна српска попаљена села и присјећам се некадашњег живота, дјечије граје, момачких и дјевојачких натпјевавања при доласку на вашар, узораних њива и бројних стада оваца на оближњим ливадама, мекетања, трке и поскакивања јагањаца те цвркута птица.

У том размишљању о прошлости изненади ме црквени клисар Радоје који се појави и поздрави ме са „Христос васкрсе, брате“.

Штрецнух, пренух се и вратих из прошлости, те се изљубих са Радојем и одговорих „Ваистину  васкрсе“.

Ушли смо у цркву. Он оде да звони, а ја сам прислуживао свијеће за покој душа драгих ми људи који више нису међу живима.

Огласи се краљево звоно и одјекнуше шуме и планински обронци.

Његов звук пробуди висораван.

Зачуше се и цвркути и лепршање птица које су прикривене туговале и чекале да се неко данас појави па да и оне запјевају и уљепшају празнично јутро.

Након оглашавања црквеног звона, као наручени, почеше пристизати аутомобили на плато изнад цркве.

Дође и свештеник из Илијаша који, због малог броја преосталих Срба, опслужује некадашње четири парохије.

Поче  литургија.

 „Мир свима“- зачу се свештеников глас.

Неколико десетина парохијана пристиже на литургију.

 Као и мене и њих је носталгија и жеља за завичајем, матичном црквом и сусретима са драгим људима и сродницима довела данас овдје да се причесте и помоле Богу у храму, у коме су кршетни, а многи и вјенчани.

Жеља вуче да се Васкрс проведе као некада, у родном крају, са познатим и драгим људима, родбином и пријатељима.

 Овдје данас навиру успомене и сјећања на некадашња народна весеља, младост и многе драге особе које више нису међу живима или су далеко у свијету .

И  опет је лијепо, разговара се, туцају се шарена и разнобојна  јаја и подсјећа на некадашње Васкрсе.

Васкршња радост и топли људски разговори надјачали су свакодневне бриге и жал за уништеном имовином коју смо гледали из црквене порте, зараслу у коров, трње, врзину и младу четинарску шуму. Из наших некадашњих кућа, поред преосталих димњака, изникле су танке брезе и високи борови.

Након литургије било је мноштво поздрава и пољубаца. Бивше комшије се сусрећу и једва се препознају, јер се скоро двије деценије нису виђали, након сарајевског егзодуса, када смо се раселили из својих села на разне стране, напуштајући вјековна огњишта и остављајући све што су генерације стварале, зарад слободе која није имала цијену.

 Шарена  јаја су се опет туцала у порти нишићке цркве. Заиграло је и коло и зачула се и изворна горштачка пјесма, а зацвилиле су и гусле и уз њих стихови „море Марко не ори друмова, море Турци не газте орања“.

Увече се народ поче разилазити остављајући поново опустошени завичај и одлазећи у нова мјеста живљења,  пролазећи поред својих некадашњих уништених и девастираних села, на која нису ни обраћали пажњу, након данашњег дружења са познаницима код  заједничке богомоље.

Порта опет остаде празна. Клисар Радоје је закључао храстове црквене двери.

Као некада, љуске шарених јаја остадоше у порти цркве да свједоче о Васкршњем српском сабору до сљедећег традиционалног петровданског окупљања код ове богомоље.

ШИФРА: РОДНИ КРАЈ 1 , АУТОР Миро Пејић, Сребреница