VLUU L100, M100  / Samsung L100, M100

ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ СОКОЛА

Првонаграђена кратка прича часописа „Соко“ Добрун-Вишеград за 2017. годину, на тему „Крсна слава у мом завичају“

„Славо моја родитеља мога, славићу те за живота свога „

Дубоко   у мени остали су урезани народни живот и  наши стари српски обичаји, посебно  из мога ширег завичаја горњег Подриња,  фочанске регије. Свака фамилија  зна се  по презимену, из кога је села и какав  глас носи  у широј околини.Свако село има своје истакнуте људе, умотворе и видаре, народне самоуке мајсторе, пјеваче и свираче, хероје и јунаке  о којима су исплетене многе легенде и народне приче. Нека села су чувена  по природним богатствима, шуми, доброј води,  родној њиви  и воћњацима.У нашим селима око  Дрине  обичаји су се добро одржали,  за нас дјецу најдраже су биле славе. Бројали  смо сваки дан до славе, радовали се сваком нашем госту, а одласку у госте некој својти на славу,  био је то велики догађај.Негдје иза друге половине двадесетог вијека, око педесет и треће године, народ се још није опоравио од рата,   нових уредби,  удбашких акција, пореза и прогона, а да зло буде веће,  хиљадудевестопедесета година бијаше  сушна и неродна, каква се дотад није  упамтила.  Многе  породице тешко су излазиле на крај да исхране и чељад и стоку.

Моја мајка је била родом из Јошанице, једног засеока преко Дрине, код Фоче. Први пут сам са њом  кренуо из мога родног  Жешћа, пред славу Св. Николу,  баби и ђеду. Мајка ме повела да се упознам и играм  са својим рођацима, а она ће припомоћи баби Даши и ујни Зори око славе. Увијек су имали доста гостију, а те године су  очекивали и нове пријатеље о слави. Доћи ће мамина млађа сестра Вида први пут по удаји, својима у првине.

Прелазећи мост код Устиколине,  мало сам се нагнуо да видим каква је то вода Дрина о којој сам чуо много страшних прича од старијих људи али и пјесама. Свјежина воде, дубина,  плаховитост и посебна зеленкасто – модра боја у мени су истовремено изазивале и страх и дивљење. Мајка ме зовнула и опоменула да се не нагињем и не гледам у воду,  може ми се занебесати и вода ме повучи за собом. Послушао сам мајчин савјет и брзо  претрчао мост, кренувши  за мајком путем према Јошаници.

Куће у нашим брдско – планинским селима тако   и  Јошаници,  разбацане су по косама, удолинама и завјетринама, у странама, негдје више груписане,  а негдје мање, има их доста и на осамку.    Мајка ми је још раније показала која је  ђедова кућа и гдје морамо изаћи. Прилазећи селу баба, мајчина мајка,  нас је примјетила са прозора и пошла нам у сусрет и загрљај   раширених рука и мало сузарадосница. Сусрет мајке и кћери увијек је дирљив. Баба је пошла да и мене пољуби, а ја сам се држећи  мајци за сукњу крио  иза ње. Мајка се смијала и мало ме ко  прекоравала и бранила:

„ Види ти малог лопова што се сад  застидио, а стално ме путем запиткиво кад ћемо стићи, колико још има …!“

Баба , сретна што нас види, старачки узбуђена,  миловала ме по коси и  тепала:

„ Родила га баба, родила, родила, моје мило  унуче, колико ми је само нарасло ! Ево ко ће баби на славу долазити ! Благо ти је мени ! „

Упознао сам и остале укућане мога ђеда Милована,  брзо их све заволио, крв није вода.За кратко вријеме, мајчин род  постао ми је близак и  драг као и моји  Жешћани.

Са мојим малим рођацима  и другим вршњацима из  села, упознао сам  и цијелу Јошаницу. На тим нашим путешествијима,  готово увијек у исто вријеме, око подне,  сусретали смо једну млађу жену.Носила би на себи крошњу  – сепет сијена према овчарици на једном узвишењу и ту на торини, док би овце мирно зупкале сијено, она би загледана у долину према Дрини, стајала са рукама на леђима,  пјевушила тихим, више тугаљивим гласом исту пјесму и мелодију.

„ Дрино водо ја те не би клела, Да ми ниси браћу однијела.“

 

Вођени неисцрпном дјечијом енергијом,кад год би устаљеним пречицама, налетјели  поред њене штале и куће, нагло би се  умирили, уљудно  би је поздравили и тек кад мало одмакнемо  поново заграјали. Она би нас мило  погледом,  уз благи осмијех  отпоздравила, а некад пропратила устаљеним поздравним ускликом:

„Само напријед војско моја!  Живи били соколићи моји !

 Објаснили су ми сви у глас да је то несретна Цвијета,  изгубила своју браћу у рату, однијела их хладна Дрина, она остала неудата у кући оца и мајке да чува огњиште. Сви јој се диве и сажаљевају је, понеко и осуђује, али не злонамјерно.

Пошто многе фамилије у широј регији Јошанице славе св. Николу као и моји Благојевићи , осјећала се предславска живост на сваком кораку.   Најчешће   састајалиште дјевојака и момака, било је на води, а гдје је младост, ту је шала, смијех и пјесма. Полетна и здрава младост, коју не могу  да  спутају ни удбашки прогони, сушне и  неродне  године. Село ври од живота, чују се звона на све стране и рика волова на појилима.У кући мога ђеда свако се удешавао на свој начин, за славу се мора и љепше обући. Окућница је лијепо сређена, на дан славе,Ђедова кућа  сва блиста, одише чистоћом, мирише на тек окречене зидове. Најбоље је уређена велика  славска соба, за то су највише заслужне ујна Зора и моја мајка. Украсиле  собу разним тканим простиркама  и везеним ручним  радовима. Велики  шарени  ћилим прострт по поду, на зидовима окачене  ираме, живих боја. Кандило смирено служи, иконе св. Николе, Богомајке Чајничке, св.Оца Василија, окићене  везеним пешкирима, испод икона завјес рађен златовезом,  слава теби је боже , на прозорима везене драперије. Преко великих столова пребачени столњаци,      извезени ситним везом по крајевима. На столу керамички, глеђосани  бардак са ракијом и неколике дебље стаклене чаше,  тежачка велика свијећа која се прислужује прије подне.  Велика  славска соба  сва  мирише на босиљак, шену,  дуње и јабуке. Мирис трава и здравог воћа, помјешан са мирисом тамјана, у чистој и лијепо намјештеној  соби са кандилом које служи од јутра,  заиста је незаборавни тренутак једног времена, важног и узвишеног чина  славског обреда и обичаја у српско – православном календару.

Ломљење крсног хљеба, колача или ћурека како се каже у нашем крајуобављало се након што сесвигостиискупе, мало испричају и упознају. Домаћин, мој ђед,  дао је знак најстаријем ујаку Петру да је дошло вријеме дизања у част славе и ломљење колача. Ујна Зора је  прво донијела леђен, бокал воде и пешкир за прање рука, затим је окадилаиконе, паредом домаћина, долибашу, кума и осталегостепо старјешинству.  Пошто  домаћин распореди све госте по пречини,  извини им се  и каже да одлази на пут,у млин по хљеб, или да донесе још ракије и вина, а да се они сами  снађу док се он не врати. Уобичјено је било, да у другој просторији стара домаћица, моја баба,  већ припреми славскиколач, крснусвијећу и буклију.

Ђед сепојавио  са својим најстаријим сином, мојим ујаком, на вратима славске собе, уз„повику– тјерање волова“  Оојс, Шароња, ај Милоња.Ђед носећи славске чиниоце, обраћао се гостима :Ево мене драги гости, јесте ли ми ради. Опростите што сте ме чекали, дошосам „садалекапута“ измлина. На путу свашта ме снађе, али се не дадо, све сам савладо и дониосам ове божије дарове. „ 

Гости су  одмах устали,  одобравају му све и прихватају га : „Добро нам дошао !“

Преддолибашуи кума суставили буклијуса славскимколачем, крснутрокраку свијећу, прислужио  је  ђед, а славарицу  је потом читао – говорио  Јован, најмлађи мој ујак, течно, гласно,  милина га било слушати. Честиталису му сви и наздравили,  послије чатења приступили су  ломљењу колача.  Главни церемонијал  водио је  долибаша. Жито, прекадња, долазе иза читања славе , мада има примјера у истом селу гдје прекадња долази након буклије, а буклија након ломљења колача, за вријеме вечере„ сто села,  сто обичаја – адета „  Крсни хљебокрећетрипута, приокретањуприпомогнему и кумкојије увијек са деснестранедолибаше, тако домаћин и долибаша преломе колач прекоруке или главе.Преломљениколачкумпрелијевином у видукрста. Наконломљењаколача, запјевасе обредна славска пјесма,прво мушкарципа онда жене.

„ Коподижевишњуславу „.пјевали су ђед и моји ујаци, сложна грла, сви ко један.

Послије пјесме  кренула је буклија–слатка ракијау којојсустављенетријабуке и  друга обредна славска пјесма са посебном мелодијом .

„ Ре-домре-дире-ди-ца, До-ђеку-муздра-ви-ца, „ .

Наздрављање уз пјесму се наставља- реда, унакрсно, првокум, паондагост  с другестранестола и тако редом,  захваљују домаћину, благосиљају кућу и чељад, моме ђеду на здравом и бројном породу, кућној слози и љубави.

Потакнуте тим тренутком, породичном слогом и срећом, запјевале су сложно и мелодично мојамајка, теткаи ујна Зора, да се језа у сваком подизала.

„ Домаћине на добром си гласу, пуна кеса сабља о појасу“

„Лијепе су те окитиле гране, четири сина са четири стране.“

Сви гости су били одушевљени  и  пјесмом и пјевањем,  пожеливши моме ђеду да ускоро ожени и млађе синове од добре фамилије. Њих тројица ко три висока бора, стајали су један до другога,  благо се смјешкали,  одобравали и само наставили  пјесму.

Послије ломљења крсног хљеба и  вечере гости бисе мало опустили и  слободније разговарали и  пјевали  шаљиве пјесме.Зетови задиркују младе пунице, жене се издвоје у другу просторију и   међусобно тихо проегленишу.Нас дјецу тјерају,  али ми се некако снађемо, увијек смо ту кад  треба нешто скривено, чути и видјети. Дјецу је увијек занимао свијет одраслих, али велика разлика је некад и данас и са сјетом се присјећам прошлих времена, нашег села, славе и обичаја, дјетињства и одрастања, старе школе и ђака вршњака, пруге и воза који је пролазио  годинама поред Дрине.

Долазио сам на славу и касније мојим рођацима, иако много  бројнији, у више кућа, живили су у насљеђеној љубави и слози.Свака фамилија, породица  са собом је носила  и  своју причу,  историју, муку  и тугу, наду у бољу будућност.  Препричавање  буди  изнова машту  о тим  догађајима, као да су се десили јуче.Остала су  ми у лијепом сјећању многа славска окупљања,   породична предања о настанку славе, доласку   предака  на наше подручје. Нажалост остала ми је у срцу и велика туга, када сам на Никољдан деведесет друге године са групом својих сабораца стигао у Јошаницу, попаљено и разорено село, послије масакра муслимана, баш на дан славе,  док су Срби ломили крсни колач и подизали вишњу славу, пјевали славске пјесме, радовали се крсном имену. Стајао сам ошамућен, занијемио на згаришту ђедове старе куће и нових кућа мојих рођака из којих се још димило и догорјевало што је могло горети. У мени је  све стало, на моменте губио сам  свијест,  мјешала   се прошлост и садашњост. Учинило  ми се као да негдје још одјекује  прекинута славска пјесма, врисак ме пресјеца, леди крвне жиле,дим  уједа за очи, гуши ме. Кукњава у ноћи одјекује дринском котлином,  висока брда не дају ни јауку у висину, одбијају се и разлијежу низ стрмину, све вуче Дрина себи, као да само постоји један пут, низ Дрину. Морам потражити своје, а бојим се истине. Тумарајући преко згаришта и поломљених ограда, ударих на једнустару оронулу кућу,  није запаљена. Зар има нешто у овој зимској никољданској ноћи да не гори. О мој Боже, сјетих се,то је кућа несретне покојне Цвијете. У њој је давно слава прекинута, њено огњиште сатрвено, овај пут у њеној кући се није  славило,  потомци старих крвника, нису имали коме ноћас да крвљу угасе свијећу и прелију крсни колач,  домаћице која га је  шарала.

Морам ићи даље, и Цвијета је имала снаге, туговала је сама и пјевала  муци за инат. Само  жив човјек  може бити од користи, мора неко поново  подизати огњишта  из пепела,  бранити отаџбину, ићи богу на истину.

Април, 2017.г.

Шифра:   „ Иван Бурлица „

Бранко Пјевић,

Равногорска 25,

Источно Сарајево

Конт.тел. 065/ 490 – 819