Манастир Светог Николаја обиљежио крсну славу

 

Манастир Светог Николаја у Добрунској Ријеци, код Вишеграда, обиљежиоје 22. Maja крсну славу – Пренос моштију Светог Николаја.

Литургији је присуствовао велики број вјерника.

Игуман манастира Јован Гардовић поручиоје да је најважније да се човјек држи Бога, јер ће тако сигурно успјети да нађе мир и срећу.

Гардовић je захвалио свима који су пружили помоћ након пожара који је недавно задесио манастирски комплекс, као и онима који су дошли на обиљежавање крсне славе и помажу овај манастир.

Славску трпезу припремили су домаћини славе – Младен и Јадранка Саратлија.

„За обиљежавање славе опредијелио сам се због здравља моје породице, душевног и тјелесног“, истакао је Младен Саратлија.

У   комплексу Манастира Светог Николаја подигнут је споменик Драгољубу Михаиловићу.

СРНА/Јована Боровчанин

 

ССД „СОКО“ ПРОСЛАВИЛО КРСНУ СЛАВУ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

 РАЗНОВРСНЕ АКТИВНОСТИ КРОЗ СЕДАМ СЕКЦИЈА

У Народном дому манастира Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда, у недељу 12. маја,  Српско соколско друштво „Соко“ обиљежило је крсну славу Светог Василија Острошког. 

Чин ломљења славског колача, са предсједником друшва Славком Хелетом, обавио је архимандрит Јован Гардовић, духовник Сокола, уз саслужење манастирског братства.

У краткој бесједи архимандрит Јован Гардовић је истакао значај окупљања младих људи, али и старијих, у оваквим друштвима, чијим члановима су манастирска врата широм отворена.

Пригодним програмом представили су се и најмлађи соколаши, чланови Соколове Драмске секције, иначе ђаци подручне основне школе „Вук Караџић“ из Добруна.

Предсједник Сокола Славко Хелета подсјетио је да друштво од 1999. године успјешно наставља мисију Соколског друштва које је давне 1908. године формирано у Вишеграду.

-Соко данас окупља око 200 чланова у седам секција, од којих је најбројнија и по трофејима најуспјешнија спортска фудбалска секција „Бамби-Соко“. Значјне активности постижу и чланови Издавачке, Драмске, Грађевинске, Хуманитарне, Рецитаторске и секције Кућне радиности, која за септембар ове године припрема Први сајам рукотворина, на коме ће уз чланице са својим ручним радовима наступити и вишеградске домаћице, рекао је Хелета, најављујући и скори излазак из штампе Зборника најљепших кратких Васкршњих прича.

Младим глумцима из Добруна уручени су скромни поклони,  дар  Невена Јовановића, хуманитарца из Лондона поријеклом из Горажда.

Славској свечаности, уз чланове Сокола, присуствовао је начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, бивши славски домаћини, бројни гости и парохијани из Добруднске Ријеке.

Издавачка секција Сокола

 

ШКОЛА ФУДБАЛА
БАМБИ СОКО
ОСВОЈИЛА ТУРНИР У ГРЧКОЈ

Играчи Школе фудбала „Бамби Соко“ из Вишеграда побједом у финалу над екипом ФК „Коринос“ резултатом 2:0 освојили су међународни турнир „Балкан Олyмпус цуп“ у грчком граду Катерини.
Вишеграђани су се „прошетали“ турниром, јер су забиљежили пет побједа уз гол разлику 15:0. Стријелци у финалном мечу били су Стојановић и Грујић, док су њихови саиграчи Урош Видаковић и Никола Виларет прогалашени за најбољег фудбалера и голмана на турниру.
У групној фази савладали су екипе „ПАОК Милиас“ са 5:0, те са по 3:0 ФК „Перистаси“ и ФК „Атромитос“. У полуфиналном мечу тријумфовали су против “Академије Катерини” са 2:0 и на крају у финалу су били бољи од ФК “Коринос” са 2:0.
На турниру су учествовали играчи рођени 2007, 2008 и 2009. године.

24.04.2019 Дејан Јовичић
www.sportdc.net

Прослава Васкрса у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци

 

Празник Васкрсења Господњег је, као и увијек, дивна прилика да се окупе породице, пријатељи и кумови. Том приликом сретну се и бабе и ђедови са унучадима и пренесу им поруку радости овог празника. Баш ти стари људи су кроз прошлост сачували православне обичаје, који се у овим крајевима Добрунске Ријеке чувају као предање и по којима су препознатљиви широм свијета.

Васкршњим свечаностима и радостима претходила је Страсна седмица, у којој су се сви спремали за Васкрс доласком на богослужења, која су из тужних молитвених и јеванђељских порука најављивала преокрет из туге у радост, из Великог петка и Распећа у Недјељу Васкрсења и радости.

Васкршњу Литургију у манастирском храму служили су архимандрит Јован (Гардовић) и јерођакон Гаврило (Ђурић). У препуној цркви која је појући Васкршњи тропар учествовала у молитвеном сабора, осликавала се заједница једне велике породице, да би на крају, примивши Свете Тајне, наставили радост у народном дому.

Други дан васкршњег празника, након свете Литургије у организацији ССД „Соко“, одржана је традиционална 13. туцијада, на којој су изложена најљепше нашарана јаја, као и такмичење у најтврђем јајету. Побједник у такмичењу за најтврђе јаје била је Јелена Баранац, а друго мјесто припало је Жарку Стјепићу. За најљепше јаје награђени су Павле Ћосић, Сања Кокошар и Алекса Јасика.

 

У овом Васкршњем садржају учествовало је седамдесетак дјечака и дјевојчица. Организатор је све учеснике почастио слаткишима, као што је и иначе обичај на овај празник.

Бранка Чарапић

Млади фудбалери „Бамби Соко“ на турниру у Грчкој


Чланови вишеградске Школе фудбала „Бамби Соко“ учествоваће на турниру „Балкан олимпус куп“, у грчком граду Катерини и, који траје до петка, 26. априла.
Предсједник Школе фудбала „Бамби Соко“ Александар Говедарица рекао је да је ово путовање плод рада Клуба којег су препознали у Солуну и позвали их да буду њихови гости.
„Након одиграног турнира, фудбалери ће отпутовати у Солун гдје ће одмјерити снаге са вршњацима из фудбалског клуба `Паок` из Солуна. Осим такмичарског дијела, чланови Школе фудбала `Бамби Соко` биће у прилици да обиђу све знаменитости Солуна, укључујући и Цркву светог Димитрија и српско војничко гробље `Зејтинлик`“, навео је Говедарица.
Говедарица је захвалио начелнику општине Вишеград Младену Ђуревићу који ће их дочекати у Солуну, предузећу „Хидроелектране на Дрини“, Митрополији дабробосанској и Српској православној цркви.
Свештеник Драган Вукотић, који је члан Управе клуба, рекао је да је ово спортско-поклоничко путовање у Солун.

„План је да обиђемо грчке светиње и одиграмо утакмице. Захваљујем свима који су помогли да одемо на ово путовање“, рекао је Вукотић.
Школа фудбала „Бамби Соко“ основана је као спортска фудбалска секција Српског соколског друштва „Соко“ из Вишеграда.

СРНА/Јована Боровчанин

Из штампе изашао 53. број часописа „Дабар“- Митрополије дабробосанске

 

УЗ 800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ

 

У дане Васкршњег поста из штампе је изашао 53-ћи број часописа „Дабар“-Митрополије дабробосанске, једног од најцјењенијих духовних часописа Српске православне цркве.
У уводном тексту овог броја „Дабра“, штампаног на 130 страна, Митрополит дабробосански Господин Хризостом у Божићним порукама подсјећа да су „само мир и добра воља алтернативне немирима нашег савременог свијета и наше свакодневнице“, уз поруку да „нема мира без добре воље“, и уз констатацију да на жалост живимо у омражености, „што је сасвим супротно од добре воље“.
Митропилит Хризостом због тога упућује апел нашим народним и политичким вођама да личним примјером покажу добру вољу у рјешавању свих отворених путања.
Поводом великог јубилеја, 800 година од оснивања Епархије дабробосанске, „Дабар“ објављује опширан приказ о Светом Сави (1219-1235), архиепископу Српском, чији је аутор Сава, епископ Шумадијски.

У тексту се подсјећа да је Свети Сава добио дозволу да обнови разорени манастир Хиландар да би „учинио од њега први Српски манастир у Светој Гори“.
„Дошавши у Србију да измири завађену браћу, и да спашава душу свога народа, настањује се у манастир Студеница, проучавајући потребе и задатке Српске Цркве“, а за првог српског архиепископа архимандрит Сава је хиротонисан на празник Пресвете Богородице 1219. године у Никеји.
„На основу најновијих истраживања, поред старих епископија у Расу, Липљану и Призрену, основане су тада у приморју Хумска и Зетска, а у унутрашњости Србије још шест епархија – Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка“, пише Сава, епископ Шумадијски.
Поред текста „Светосавска философија породице и народа“, часопис „Дабар“ објављује разноврсне и занимљиве духовне текстове, по чему је препознатљив.
Ту су и традиционалне „Дјечије стране“, као и „Дабров информатор“, који на 60 страна објављује активности Митрополита Хризостома и актуелне вијести из Митрополије дабробосанске.
На задњим корицама и овај пут имамо прилику прочитати занимљиву причу под насловом „Бошкова свадба“, из пера архимандрита Јована Гардовића, главног и одговорног уредника часописа „Дабар“.
Архимандрит Јован нас подсјећа на старе, добре православне обичаје, када су породице у нашим селима бројале и преко тридесет чланова, који су заједно и у љубави радили, сложно дијелили плодове свога рада, заједно се радовали и туговали.
„Данас је умјесто љубави према ближњима, коју нам је Господ заповиједио, у први план стављена љубав према себи и личном комфору“, констатује архимандрит Јован и додаје „плодови таквог избора су очигледни. Срозали смо се више него икад, а излаз нам је могућ само ако оживимо љубав према Богу и ближњему своме“.

Славко Хелета

 

Конкурс за кратку причу часописа «Соко» уз 800 година самосталности Српске православне Цркве»  

СВЕТОСАВСКИ ПУТ И ДЈЕЛО

 

Редакција часописа за духовну и културну просвјету «СОКО», Српског соколског друштва «Соко» из Добруна код Вишеграда, уз подршку Издавачке куће „Дабар“ Митрополије дабробосанске, расписује КОНКУРС За кратку причу на тему «800 година самосталности Српске православне Цркве-Светосавски пут и дјело».

На конкурс се примају необјављене кратке приче, чији су  аутори из свих српских крајева.

Кратке приче се достављају у три примјерка потписана шифром, с тим да  посебна коверта садржи рјешење шифре и податке о аутору.

Један аутор може послати највише ДВИЈЕ кратке приче на задату тему, максималне дужине до 150 редова.

Приспјеле кратке приче се не враћају, а најбоље ће одабрати жири Редакције «Сокола».

Радови се шаљу поштом на адресу ССД «СОКО», са назнаком за конкурс за кратку причу часописа «Соко», 73247 Добрунска Ријека-манастир „Светог Николаја“, а крајњи рок за достављање радова је 25. април 2019. године.

Редакција «Сокола» најуспјешније ауторе наградиће: за прво мјесто 300 марака, за друго мјесто 200 марака и за треће мјесто 100 марака.

На конкурсу не могу учествовати чланови Редакције часописа «Соко», а све информације у вези са овим конкурсом могу се добити на телефоне: број 058 612-112, 065 431-505 и 065 536-386.

Издавачка секција „Сокола“ ускоро објављује Зборник најбољих кратких васкршњих прича из предходног десетогодишњег циклуса овог конкурса.  

 

Славко Хелета

ДЕСИМИР ШИМШИЋ 
17.11.1919. – 14.03.2019.

У четвртак 14. 03. 2019. године у 02 сата по поноћи, упокојио се у Господу слуга Божији Десимир Шимшић у својој стотој години живота.  Заточеник злогласних њемачких концентрационих логора током другог свјетског рата, слуга Божији Десимир родио се у селу Столац изнад Добруна 17.11.1919 године од оца Светозара и мајке Станојке, као пето дијете у многочланој породици која је касније добила још четверо дјеце. Одрастајући у том окружењу породичне заједнице какве су некада биле у нашем народу, добри и послушни Десимир приспио је и за служење војног рока у ондашњој Краљевини Југославији. Почетком 1941. године Десимир је отпутовао за Љубљану гдје је имао започети служење свог војног рока. Но пошто је убрзо ратни вихор захватио и просторе тадашње Краљевине Југославије, и пошто је у краткотрајном априлском рату војска Краљевине Југославије капитулирала, Десимир је са осталим војницима кренуо пут родног краја. Када је дошао до Сарајева био је ухапшен од стране њемачких окупационих снага и спроведен у Њемачку гдје је као логораш и радник остао све до краја другог свјетског рата. Пошто његови укућани нису имали никаквих информација шта се са њим догодило и гдје је отишао из своје јединице из Љубљане и пошто се  ни после готово двије године ништа није могло сазнати о њему, а нити се он могао јавити,  укућани су ожалошћени одлучили да му издају подушја као мртвом. 
Међутим крајем 1942. године Десимир се преко међународног Црвеног Крста успјео писмом јавити својој родбини. 
Крај другог свјетског рата га је затекао као радника на имању једне богате њемачке породице у Лајпцигу. На понуду да остане да живи и ради у Њемачкој,  Десимир је одговорио да неби остао ни да му дадну цијелу Њемачку. Тада као слободан човјек пјешке се упутио ка својој домовини. После тромјесечног путовања, пред празник Успења Пресвете Богородице, стигао је у Добрун гдје је дочекан од свих са општом радошћу и весељем.     
 Неколико година после повратка кући запослио се у Фирми “Терпентин“ и ускоро се и оженио и тако формирао породицу. Као узоран и частан човјек и радник дочекао је и пензију. Пошто је био крепкога здравља наставио је да се бави домаћинским пословима у својој кући у Добруну а и доживио је велику радост да види и своју унучад и праунучад. 
Око мјесец дана пред крај свога живота изразио је жељу да се исповеди и причести, тако да га је Отац Калистрат кроз Свете Тајне покајања и Причешћа припремио и за одлазак у Вјечни Живот да почине од свог дугог и многотрудног живота. 
Сахрањен је на сеоском гробљу у Добруну у петак, 15. марта ове године.

Вјечан му покој у Царству Небеском.

Пренесено са портала ДАБАР Инфо                                                        Братство манастира Добрун

 

Општина Вишеград заинтересована за Андрићеву кућу

Кућа у којој је дјетињство провео нобеловац Иво Андрић и даље је закључана за бројне туристе који би жељели да је посјете, а општина Вишеград упутила је иницијативно писмо садашњим власницима, породици Плоскић у Шведској, да објекат буде враћен општини.

Скромна кућа са лијеве обале ријеке Дрине, која се налази недалеко од вишеградске ћуприје, била је власништво Андрићевог тетка Ивана и тетке Ане Матковшчик, са којима је Иво и одрастао.Њега је у Вишеград довела мајка Катарина Андрић 1894. године, када је имао двије године. Одрастање дјечака уз пуно љубави и пажње коју су му у новом дому пружили тетак и тетка, као и амбијент ове вароши, обиљежиће Андрићев живот и стваралаштво.

Његов поновни сусрет са градом свог дјетињства био је 1953. године, када је Андрић био већ значајан и цијењен књижевник. Те године, Андрић је поклонио општини кућу коју му је оставила тетка Ана Матковшчик.Директор Средње школе „Иво Андрић“ из Вишеграда Дивна Васић говори да је Андрића, када је послије много година дошао у Вишеград, на жељезничкој станици дочекао цијели град.„Посјетио је тада најзначајније институције, културно-умјетничка друштва, а у сали старе гимназије обратио се ученицима, професорима и својим Вишеграђанима“, прича Васићева за Срну.

Она подсјећа да је Андрић тада рекао да га радује што је ту послије толико година „и да излази са узбуђењем, исто као што је излазио пред свог учитеља Љубомира у првом разреду основне школе“.То је била Андрићева прва посјета Вишеграду након Другог свјетског рата. Он је посјетио значајне друштвене и културне институције, али не и кућу у којој је провео дјетињство. Кућа коју је Андрић поклонио граду, већ је била продата и у приватном власништву једне вишеградске породице.Васићева наводи да су у периоду од неколико дана у Среском суду у Вишеграду склопљена два уговора о даровању куће општини Вишеград, која ју је продала и добијени новац од 180.000 динара уложила у изградњу Дома културе у Вишеграду.Тако је Вишеград остао без пишчеве куће, која је, како је некада планирано, требало да буде завичајни музеј.„Андрић, колико је познато, никада јавно није говорио о томе, нити је општина Вишеград успјела кућу поново да откупи.

Касније је било таквих покушаја, али се све на томе и завршило“, каже Васићева.Она напомиње да своју везаност за град и жељу да помогне школама и младим људима у њиховом даљем образовању најбоље илуструје сачувано Андрићево писмо упућено дирекцији гимназије у Вишеграду у којем награду за роман „Госпођица“ у износу од 200.000 динара поклања гимназији.„Молим Вас да тај прилог примите као доказ мојих свакидашњих веза са Вишеградом и моје привржености томе граду мога дјетињства. Молим Вас да ту суму употријебите било за набавку књига или учила, било на који други начин којим ћете Вашим ученицима олакшати рад у школи“, наводи се у писму.Овај спис чува се у љетопису вишеградске гимназије као доказ трајне везе писца са градом свог дјетињства.

Од 1976. године на Андрићевој родној кући налази се натпис „У овој кући дјетињство је провео Иво Андрић“.Поводом обиљежавања вијека од Андрићевог рођења 1992. године, Скупштина општине Вишеград донијела је одлуку о враћању куће у власништво општине, али је она каснијим имовинским законима враћена власницима.Руководство општине Вишеград крајем прошле године упутило је иницијативно писмо породици Плоскић, која је садашњи власник, да кућа буде враћена општини.Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић рекао је Срни да је Андрићева кућа од великог значаја за овај град, те да би она требало да буде једна од атракција за туристе који долазе у Вишеград. „Општина Вишеград на овај начин треба да се одужи Иви Андрићу и исправи неправду која је учињена прије више од пола вијека, када је кућа коју је Иво поклонио граду – продата“, сматра Ђуревић.Општина је заинтересована да уђе у преговоре са садашњим власницима, али они нису одговорили на писма која су им упућивана.

Послије Андрићеве смрти, у Вишеграду је 1976. године установљена књижевна манифестација посвећена пишчевом дјелу – „Вријеме и мостови“. Већ сљедеће године, манифестација је названа „Вишеградска стаза“. У вријеме одржавања манифестације 1985. године откривено је спомен-обиљежје писцу, у парку поред саме ћуприје. Данас се исписује нова историја Вишеграда у комплексу од камена насталом на ушћу двије ријеке, Дрине и Рзава. Пишчеву визију камена испуњену смислом препознао је други велики умјетник Емир Кустурица, који је писцу у част саградио Андрићград. Андрић се тако вратио у свој завичај.

СРНА-ЈОВАНА БОРОВЧАНИН