ДЕСИМИР ШИМШИЋ 
17.11.1919. – 14.03.2019.

У четвртак 14. 03. 2019. године у 02 сата по поноћи, упокојио се у Господу слуга Божији Десимир Шимшић у својој стотој години живота.  Заточеник злогласних њемачких концентрационих логора током другог свјетског рата, слуга Божији Десимир родио се у селу Столац изнад Добруна 17.11.1919 године од оца Светозара и мајке Станојке, као пето дијете у многочланој породици која је касније добила још четверо дјеце. Одрастајући у том окружењу породичне заједнице какве су некада биле у нашем народу, добри и послушни Десимир приспио је и за служење војног рока у ондашњој Краљевини Југославији. Почетком 1941. године Десимир је отпутовао за Љубљану гдје је имао започети служење свог војног рока. Но пошто је убрзо ратни вихор захватио и просторе тадашње Краљевине Југославије, и пошто је у краткотрајном априлском рату војска Краљевине Југославије капитулирала, Десимир је са осталим војницима кренуо пут родног краја. Када је дошао до Сарајева био је ухапшен од стране њемачких окупационих снага и спроведен у Њемачку гдје је као логораш и радник остао све до краја другог свјетског рата. Пошто његови укућани нису имали никаквих информација шта се са њим догодило и гдје је отишао из своје јединице из Љубљане и пошто се  ни после готово двије године ништа није могло сазнати о њему, а нити се он могао јавити,  укућани су ожалошћени одлучили да му издају подушја као мртвом. 
Међутим крајем 1942. године Десимир се преко међународног Црвеног Крста успјео писмом јавити својој родбини. 
Крај другог свјетског рата га је затекао као радника на имању једне богате њемачке породице у Лајпцигу. На понуду да остане да живи и ради у Њемачкој,  Десимир је одговорио да неби остао ни да му дадну цијелу Њемачку. Тада као слободан човјек пјешке се упутио ка својој домовини. После тромјесечног путовања, пред празник Успења Пресвете Богородице, стигао је у Добрун гдје је дочекан од свих са општом радошћу и весељем.     
 Неколико година после повратка кући запослио се у Фирми “Терпентин“ и ускоро се и оженио и тако формирао породицу. Као узоран и частан човјек и радник дочекао је и пензију. Пошто је био крепкога здравља наставио је да се бави домаћинским пословима у својој кући у Добруну а и доживио је велику радост да види и своју унучад и праунучад. 
Око мјесец дана пред крај свога живота изразио је жељу да се исповеди и причести, тако да га је Отац Калистрат кроз Свете Тајне покајања и Причешћа припремио и за одлазак у Вјечни Живот да почине од свог дугог и многотрудног живота. 
Сахрањен је на сеоском гробљу у Добруну у петак, 15. марта ове године.

Вјечан му покој у Царству Небеском.

Пренесено са портала ДАБАР Инфо                                                        Братство манастира Добрун