Запажена књига Воја Мачара, предратног горажданског, а сада новинара у далакој Канади

 

   ПРИЧЕ ИЗ БЕЛОГ ГРАДА

 

Војо Мачар се од својих најранијих новинарских дана, у предратном Горажду, издвајао по агилности, одлучности, сналажљивости, запажању и правовременом реаговању. Све те и многе друге особине, својствене истакнутим новинарима, биле су му идеја водиља, тако да је бројну читалачку публику, у тада знатно тиражнијим новинама, изворно информисао, било да се ради о култури, спорту, репортажама, причама о људима и занимљивим догађајима.

Прошао је комплетну животну новинарску школу, од спортског, фабричког, регионалног, па до новинара у тада најистакнутијим дневним новинама: „Спортске новине“, „Ослобођење“, а био је један од најактијих дописника тада најтиражнијих „Вечерњих новости“.Почетком рата у БиХ једно вријеме је био ратни дописник, а потом за вријеме избјегличких дана у Београду, уз преживљавање на пијац Баново Брдо, налази времена, снаге, тема и инспирација за занимљиве текстове  у „Новостима“.

Након одласка у Канаду, у Кичинер-Јужни Онтарио наставља са активним новинарством као дописник „Вести“ из Канаде, а од 2006. до 2009. године издавао је часопис „Слово“, по многима један од најквалитетнијих на просторима српске дијаспоре.

Колумне из „Слова“ у једној збирци

 

Свеовобилесулогичнепредиспозициједасеискусниновинарскивук, какавјенеспорноВојоМачар, одлучида у својупрвузбиркубеоградскихпричаобједини 26 колумниобјављиваних у властитомчасопису “Слово“, за кога се аутор искрено нада да ће ускоро бити поново пред читаоцима. 

У најкраћем, ради се о изузетно животним, документарним, духовито-ироничним, хумористичним и сатиричним причама којима је аутор, као један од пијачних трговаца из избјегличко-шверцертског миљеа током и након посљедњег несрећног рата, који су како он наглашава „значајно унаприједили кадровску структуру на пијаци Баново Брдо“,  овјековјечио један други поглед на Београд, за разлику од његових старих или мање старијих становника.

Аутор је са породицом „у Београд ушао тихо и на прстима“, увјек зазирући да сви знају да је узбјеглица, а потом се, опет тихо и на прстима, из Београда запутио у далеки свијет-у Канаду, у неки нови завичај за којим трага од свог рођења.

Запис о избјегличким судбинама

 

„По­ве­за­не у јед­ну це­ли­ну, приче се до­жи­вља­ва­ју не са­мо као ис­по­вед­на про­за, већ и као бри­жљи­во, ефект­но сро­че­ни за­пи­си о суд­би­ни из­бе­гли­ца из Бо­сне, што је и да­нас ак­ту­ел­на те­ма, ка­ко у Ср­би­ји, та­ко и у ра­се­ја­њу. У овом шти­ву на са­мо ­сво­јан, упе­ча­тљив на­чин пул­си­ра син­дром се­о­ба Цр­њан­ског. Да­кле, нај­о­се­тљи­ви­ја и нај­при­јем­чи­ви­ја те­ма за да­на­шње чи­та­о­це, не са­мо срп­ске, већ це­лог све­та“, пише Катарина Костић, у својој рецензији Мачареве књиге.

Описујући приповједачку вјештину Воја Мачара, која нас неодољиво подсјећа на стил Моме Капора, Живанка Мајсторовић у својој рецензији наглашава да нас „Вештином усменог, непосредног приповедања, али у писаној форми, Војо Мачар враћа у не тако далеку прошлост.

„Прочитате целу збирку приповедака (у даху), а не осећате мучнину и горчину, као што сте се прибојавали да ће се десити. И питате се само на тренутак, како је то могуће“?

Сачувани снови

 

Приказујући аутора из другог угла, рецензент Радмила Мићић констатује: „Ово је прича о човеку из колоне који је у завежљају носио и сачувао своје снове. Упркос свим животним ветровима који су га шибали, грејао је свој сан топлином златне душе. Да, ово је прича о Воји Мачару, новинару из Горажда, који је силом прилика, као многи, дошао на ове просторе да гради нови живот. Новинарство је посебан занат где царује мисао и реч. А како царовати на страном језику“ ?

Збирку приповједака „Приче из Белог града“, аутора Воја Мачара, објавио је београдски „Свет књиге“ 2017. године. Након промоције у Торонту, недавно је, крајем септембра 2018. године, уз запажену пажњу, промовисана у Рогатици и Вишеграду, а потом и Београду.

 

(пренесено из часопоса СОКО, број 31-32)

Славко Хелета